Svetozar Cvetković, glumac: Sve je izgubilo društveni značaj koji je nekad imalo

Razgovarala: Vanja Ratković

Ono što je Daniel Day-Lewis za britansko i američko glumište, to je Svetozar Cvetković za region. Postoji nešto u boji Svetozarovog glasa i načinu izražavanja što odiše i snagom i krhkošću, što je decentno, rafinirano, a istovremeno i odlučno. Kako na sceni i ispred kamere, verujem, tako i van njih.

Tokom karijere koja sada već traje više od 40 godina, Svetozar se ostvario kao suvereni vladar teatra – kao glumac ali i upravnik pozorišta, te kao filmski i serijski glumac i producent. Igrao je u brojnim dugometražnim filmovima, TV serijama koje su mahom producirane u SFRJ, a potom i Srbiji. Gostovao je u pozorišnim produkcijama u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi, a još kao student je na poziv Mire Trailović postao član ansambla Ateljea 212. Njegov upravnik postao je 1997. godine i na toj poziciji bio je 12 godina. 

Pored filma “Ovuda će proći put”, jedan od poslednjih projekata u kojem je učestovao je serija “Pad”, rađena po motivima popularne autobiografske knjige “Godina prođe dan nikad”, glumca Žarka Lauševića. Serija je imala premijeru na prošlogodišnjem Sarajevskom filmskom festivalu, a Svetozar u njoj tumači ulogu Pere.

Posljednja uloga, današnja kinematografi, jugoslovenski crni talas, art house žanr i planovi za budućnost bili su teme našeg razgovora.

O čemu, osim o jednom tragičnom sukobu, govori serija “Pad”?

Sam naslov govori mnogo više o globalnom padu jednog vremena u kome smo živeli, a koje kao da smo veoma brzo zaboravili. U pitanju je bolno prisećanje na to vreme, na taj milje. Radnja filma se događa 1993. godine i prati život glumca Ivana Maslaća od momenta kada on i njegov brat Stojan dolaze do svog ujaka, nedaleko od mesta na kojem se u Podgorici upravo desio sukob sa tragičnim posledicama.

Da li je po vama kinematografija umetnost 20. veka, odnosno da li je izgubila društveni značaj koji je nekada imala?

Znate kako, sve je izgubilo društveni značaj koji je nekad imalo – što se tiče moje ili mlađe generacije i našeg posla, pamtimo vreme kada je naš angažman imao mnogo veću udarnu iglu na društvo, na profil shvatanja onoga što je naš posao i na delatnost toga što radimo. Vreme u kome živimo, ne samo u Srbiji, nego generalno u svetu i onome što zovemo region, u dobroj meri je poprimilo značaj nečega što je zabava. Izuzeci koji postoje svuda, samo potvrđuju to pravilo jer su izuzeci.

Zbog čega mislite da je to tako? Da li je internet ili nešto drugo imalo ulogu u smanjenju skoro pa revolucionarnog značaja performativnih umetnosti?

Ne mogu reći da su performativne umetnosti imale revolucionarni značaj, ali su svakako ostavljale dubokog trag. I danas kada pogledate, sve vezano za umetnost vezuje za imena iz prošlog veka – bilo da je u pitanju muzika, slikarstvo, pozorište, kinematografija… Da vam odgovorim na pitanje zašto se to desilo – sve se menja, svet, ljudi i tehnologija se menjaju. Ne bih samo optuživao internet, ljudi su prosto krenuli da žive drugačijim načinom života.

Kada sam bio mlađi verovao sam da ćemo jednom izaći iz vrtloga sukoba i ratovanja i da ćemo moći da se sporazumevamo oko stvari oko kojih se ne sporazumevamo na neki drugačiji način osim fizičkog sukoba koji može biti i smrtonosan. Ispostavilo se da je to progresijom otišlo na gore, i da smo stalno na ivici globalnog rata sa svih strana. Nažalost, mi smo na ovim prostorima, kako ko i na koji način, osetili jedan rat, a taj globalni rat nam se i dalje valja iznad glave. Samo pogledajte sve vesti i portale koji se bave tim pitanjima, koja količina kontradiktornosti je tu i na koji način nas obaveštavaju o tome šta je važno danas u svetu. Taj užasni sukob nerazumevanja među ljudima nam stoji iznad glave i odnosi pobedu iznad nečeg što je želja za sporazumevanjem.

Da se vratimo na kinematografiju, koju biste epohu izdvojili kao vama omiljenu kada pričamo o starim vremenima – da li je to Francuski novi talas, Novi Holivud…?

Zapravo sve ono što sam s kraja svog gimnazijskog školovanja video na filmu, na početku nečega što je bilo moje profesionalno školovanje jeste vreme za koje sam se vezao u kinematografiji. Takvi filmovi se više ne prave, ne režiraju i ne postoje. Sve što su radili Coppola i Bertolucci u svetu, Makavejev i Žika Pavlović kod nas, to više ne postoji. To je vreme za koje se i dan danas vezujem kao nešto što je najkvalitetnije u kinematografiji ikada. Ne kažem, ima izvrsnih filmova i sada, ali taj profil i vreme koje se davalo umetnicima, bilo da su pisci, reditelji, pogotovo glumcima u kinematografiji, na sceni, pred kamerom, kao vreme danas ne postoji i ne odnosi pobedu. Opet, postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, koji opstaju na visokom umetničkom nivou.

Da li je jugoslovenski film šezdesetih i sedamdesetih možda najveći domet celokupne kulture te države, ili je to bila muzika?

U to vreme crni talas je bio nešto najkontradiktornije – što se tiče političkog i društvenog odnosa. Crni talas je doneo slobodu koja nije bila karakteristična za jednu socijalističku državu. Sve druge zemlje u okruženju sa one strane “zida“ nisu mogle ni da sanjaju takvu vrstu slobode kakvu su ljudi u SFRJ izvojevali za sebe. Izvesno je da je kinematografija pogotovo tokom “šezdesetih i sedamdesetih stajala ispred muzike. Muzika će biti refleksija nečega tek kasnije tokom osamdesetih kroz novi talas koji je iznedrio rock bendove koji su i danas vanserijski.

Koje vam je prva asocijacija na Dubrovačke letnje igre? Baš sam nedavno na internetu naišla na fotografiju Branka Lučića na kojoj ste Mirjana Karanović i vi u Dubrovniku na pomenutoj manifestaciji.

Prva asocijacija mi je svakako Jugoslavija. Bez obzira na tu lokalnost, to je bio bitan jugoslovenski festival. Svi su mogli da dođu i igraju, iako je program bio veoma zahtevan i kvalitetan. U to doba je bilo normalno da, kada igraš predstavu na Dubrovačkim letnjim igrama, sedneš na avion i dođeš, ručaš, večeraš. Bilo je normalno čak i nama koji smo bili na studijama, bilo je izvodljivo.

Kako gledate na produkciju savremenog srpskog filma? Delom ste odgovorili na ovo pitanje, ali ako možete dati širi odgovor?

Produkcija je svedena na jednu veliku borbu. Za ono što je medijski pokriveno producenti se izbore da snime igrani film. Danas je teško snimiti igrani film a da se ne snimi serija po njemu. To se snimaju serije i filmovi zajedno jer se tako obezbeđuju veća sredstva. Zbog toga se neretko desi da film bude lošiji nego serija ili obrnuto. Snimanje samo serije ili samo filma skoro pa da ni ne postoji kod nas, vrlo je retko. Kinematografski rad je podeljen na dva medija iz finansijskih razloga, a to nije dobro. Nažalost, to je snalaženje producenata u vremenu i podneblju u kom se živimo.

Da li vam je produciranje lično izazovnije od glume?

Ne mogu da kažem da je izazovnije, ali je na svoj način izazovno. Kada stanete ispred kamere ili izađete na scenu sam ste svoj gospodar i to je najveća vrsta slobode koju možete da imate, a kada se bavite produkcijom onda ste ograničeni. To je neko jedinstvo suprotnosti, biti istovremeno u produkciji i u glumi, zato što produkcija zahteva da sebe dovodite u situaciju u koju ne biste želeli da se dovodite, nekoga da molite i da ga ubeđujete. To je tako teško danas. Retko se ljudi izbore do kraja i zato mnogi projekti propadnu.

Ukoliko država finansira kinematografiju, onda postoje konkursi, žiriji u kojima su stručni ljudi i to je onda druga priča, ali je onda to manje od 40-50 posto budžeta filma. Producent je tada primoran da nabavi preostalih 50-60 posto, a tih 60 posto, nije 60 hiljada, nego je 600 hiljada nečega. To je u današnje vreme ne samo kod nas nego svuda u svetu, vrlo problematično.

Kako gledate na regionalnu produkciju, da li tu leži spas, potencijal kada je u pitanju finansiranje?

Ja za to često kažem da je jedini benefit raspada zemlje u kojoj sam ja živeo, iz prostog razloga što se sa regionalnom koprodukcijom lakše možete aplicirati za evropske fondove, nego samostalno. Lakše se skreće pažnja na ono šta ljudi rade i šta bi želeli da rade na ovim prostorima. To je zbilja benefiti i jeste neka budućnost. Kod pojedinih producenata to već funkcioniše, kao i kod pojedinih projekata koji se ispoljavaju kao filmski projekti. Na potezu Sarajevo, Zagreb, Beograd, pa čak i Ljubljana i Podgorica, kao i Skoplje – preovladava kulturno i u dobroj meri jezičko razumevanje i opredeljenje koje je ostalo iz zemlje u kojoj smo živeli.

Kada je u pitanju gluma da li biste se složili da svi glumci žive dvostruke živote? Život koji im je dodeljen, i život koji su izabrali – glumu?

Mogu da govorim samo u svoje ime. Jednostavno svoj život smatram svojim životom. Ne mislim da je taj život koji sam izabrao drugačiji od onog života koji mi je dodeljen. Trudim se da taj koji mi je dodeljen živim kroz ono što sam izabrao.

Šta biste rekli koja je uloga koja vam je obeležila karijeru, da je vama lično bitna?

Ukoliko me pitate za pozorište, ne postoji nešto što je uloga. Ipak, postojao je trenutak negde sredinom osamdesetih prošlog veka, kada smo u Ateljeu 212 radili predstavu Nenada Prokića Metastabilni Graal, a koju je režirao Paolo Magelli. I danas mislim da je to prelomni trenutak, kada smo u Ateljeu krenuli da dišemo plućima koja su bila vezana za budućnost, a nisu bila vezana za tu veliku i značajnu prošlost koju je Atelje nosio sa sobom i koji i dan danas nosi. Ne bi bilo tog novog Ateljea, i ne bi bilo tog novog teatra, po mom osećanju, da se nije dogodila ta predstava.

Ima nekoliko tačaka u kinematografiji za koje sam se vezao. Jedan od njih je moj početak – u dvadeset prvoj godini sam dobio glavnu ulogu filmu “Hajduk2 zahvaljujući hrabrosti Aleksandra Petkovića, koji je bio direktor fotografije. I danas kada odem negde nešto da kupim ljudi me prepoznaju po ulozi koju sam snimio pre 43 godine. Takođe, vezujem se i za reditelje koji čine crni talas, a sa kojima sam imao prilike da radim na nekoliko projekata – Makavejev, Žika Pavlović, kao i makedonski reditelj koji je bio nominovan za Oskara za dugometražni dokumentarni film Stole Popov. Svi oni su bitna odrednica u mojoj karijeri. Bitne su mi i saradnje sa Mišom Radivojevićem koji je zapravo jedan od poslednjih izdanaka crnog talasa – filmskog pokreta koji se desio pre mog bavljenja glumom, ali je ostavio traga na onome što sam najviše radio.

Kada ste Miša Radivojević i vi u pitanju, jedan moj prijatelj je bio opsednut filmom “Odbačen”, jer se pomalo identifikovao sa vašim likom u filmu. U kakvom sećanju vam je ostao film i da li ima nade za sprski art house? To su zapravo dva pitanja.

Potpunosti ste u pravu, jer to zaista jeste nešto što je art house. Retko ko me pita za taj film, kao što ste me vi pitali, odnosno vaš prijatelj koji se vezao za film. Miša Radivojević kaže da je potreban veliki dar da se prepozna veliki dar. U tom smislu veliko priznanje vašem prijatelju. Odbačenog smo radili sa uzbuđenjem jer smo prodirali u bol jednog čoveka koji on ne iskazuje kroz udarce, već se zatvara u sebe i zatvara tu bol u sebi. To čini njegov život tako da on na kraju zapravo mora da nestane iz tog okruženja u kome je ili da ostane kao relikvijska, muzejska vrednost u Muzeju u Perastu gde smo i snimili poslednju scenu.

Taj film mi je veoma značaj. Bila je to zahtevna produkcija, jer je art house u pitanju i budžet nije bio velik, ali svi smo znali čime se bavimo. Niko nije polagao nadu da će to da bude blokbaster. Opet, pominjem Mišu Radivojevića – bili smo u Zagrebu na projekciji filma Buđenje iz mrtvih i sala je bila više od pola popunjena. Miša je izašao na binu da predstavi naš film i rekao: “Kada vidim punu salu, ja se uplašim” (smeh).

Takvi filmovi su iskreni i dolaze iz dubine. Obično kada gledate neki film kažete “Čekaj, za koga je on ovo radio?“ Reditelji neretko, pogotovo u velikim filmskim industrijama kakva je francuska u Evropi i holivudska u Americi, prave filmove po sistemu. To je industrija i zna se kako stvari funkcionišu. Ako uložite 10 miliona dolara mora da vam se vrati 100 miliona. Kod nas i u većini zemalja u Evropi to se ne vraća i zato postoje fondovi. Vrlo retko se vraća na komercijalni način. Naravno, reditelji i kod nas prave filmove za publiku i to je logično, ali ovi reditelji koje sam pominjao zaključno sa Mišom Radivojevićem prave filmove za sebe. Za svoje osećanje, kao kada pisac piše knjigu, za ono što ga boli iznutra, sa čim se bori i za šta se bori, on to piše i ostavlja trag. To neko čita ili ne čita. Tako je i sa ovim filmovima. “Kad budem mrtav i beo” nikad nije bio ultra komercijalan film, ali je strašno značajan u kinematografiji. Makavejev je izazivao kontroverze i skandale sa svojim filmovima, ali njegovi filmovi su kao da gledate odbranu doktorskog rada. A to ljudi kod nas ne shvataju.

Tako je bilo i sa Plastičnim Isusom, reditelja Lazara Stojanovića.

To je tek, u jednom u pozitivnom smislu, bezobrazno bavljenje trenutkom u kome se živelo, radikalno, superiorno sa rizikom da ćeš na kraju da završiš u zatvoru u kom i završiš.

Za kraj, koje planove biste istakli za ovu ili narednu godinu kada je vaša karijera u pitanju?

Radim predstavu “Faust” sa rediteljem Borisom Liješevićem. Počinjemo sa izvedbom u Beogradskom dramskom pozorištu 17. aprila i trajaće do kraja juna. U predstavi je u ulozi Mefista glumac Ozren Grabarić, koga jako dobro poznajem i sa kim sam radio na Brijunima. Na kraju krajeva i tog Fausta bi trebali da igramo na Brijunima. To je meni u ovom trenutku pozorišno opredeljenje. I treba da snimim film “Ostrvo na dnu” sa Mišom Radivojević.

Vanja Ratković (1991, Sremska Mitrovica) diplomirana je kulturološkinja i freelance novinarka. Od 2015. godine je u medijima, na novinarskim i uredničkim funkcijama. Primarno se bavi temama iz oblasti umetnosti i kulture, ali i sfera ljudskih i manjinskih prava, društvenih fenomena i istorije. Pokrenula je i samostalnu Youtube emisiju “Zujanje”.

Related Posts

Marko Đorđević, reditelj fillma “Za danas toliko”: Pevati iz srca i bez opterećivanja, bio je jedan od lepih zadataka ovog filma

U porodičnom domu, negdje u Srbiji, kasnije ćemo saznati da je riječ o Kragujevcu, muškarac, očigledno otac djevojčice koja mu pomaže u pripremi, pravi kolače, čupavce. U večernjim satima pridružuje im se, nakon izlaska, i jedna žena. Pomislićemo da je ona djevojčicina majka, a muškarčeva supruga. Ali ne, ona je sestra ovoga što pravi čupavce. Imaju još jednog […]

Pečat nesvakidašnjem entuzijazmu i trčanje kroz zidove rodonačelnika video arta u našoj zemlji

Povodom izložbe video radova Likovne grupe Zvono u Galeriji Manifesto  Piše: Kristina Ljevak Bajramović  Likovna grupa Zvono osnovana je u Sarajevu 1982. godine. Njeni osnivači bili su Aleksandar Saša Bukvić, Stadko Hadžihasanović, Sead Čizmić, Narcis Kantardžić i Biljana Gavranović. Kasnije im se pridružuje Kemal Hadžić. Nesvakidašnji šesterac započeo je tako izuzetno putovanje u polju pionirskih koraka video[…]