Umjetnica i aktivistkinja Jelena Jaćimović ličnu hrabrost i odgovornost pokazala je 9. novembra na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma kada je sa svojom sugrađankom Aidom Ćorović gađala jajima mural osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića u centru Beograda. Iako je šira javnost tada čula za nju, ona se regionu predstavila izložbom “ArchiWar: Priče i sećanja o genocidu u Srebrenici“.  Jelena Jaćimović je ilustratorka, dizajnerka i aktivistkinja. Završila je osnovne i master studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku Grafika i knjiga. Sarađuje sa Befem-om, Ženama u crnom, Inicijativom Ne davimo Beograd, Ulicama za bicikliste, Kontrast izdavaštvom, dnevnim listom Danas i uličnim magazinom Liceulice. Dobitnica je Befem nagrade za aktivistički dizajn za 2019. godinu.

„Spoznaja da je nekome život stao onda kada je naviknutost na smrt postala svakodnevica u svima nama bi trebala da budi tugu i želju za promenom“, kaže Jelena Jaćimović koja je u intervjuu za naš portal govorila i o suočavanju sa temama koje obrađuje kao njenoj najvećoj inspiraciji, društvenoj nezrelosti, o tome kako je glupo stvarati da bi zaradila u trenutku kad se svijet raspada, vjeri u ljude a ne u institucije, Srbiji kao državi koja joj takva ne treba i o antifašističkom pristupu kao zajedničkom činiocu svih naših rješenja.

Sarađuješ sa dosta medija i organizacija u Srbiji. Imaš samostalnu izložbu. Koliko se tvoj stvaralački rad razlikuje na ova tri polja? Šta predstavlja veći izazov za tvoje stvaralaštvo? Gdje pronalaziš inspiraciju?

Sarađujem samo sa Zoomer-om trenutno. To je platforma za mlade, novinare i novinarke, ali i one koji/e žele da se bave određenim temama koje ih zanimaju. Imala sam nekoliko samostalnih izložbi, od kojih je jedna sada u Memorijalnom centru Srebrenica. Moj stvaralački rad je istovremeno i istraživački, samokritičan i edukativan. Svuda je isti pristup. Ne umem da nacrtam ono što ne razumem – stoga se trudim da se edukujem i da informacije objedinim tako da mogu da ih predstavim široj populaciji. Najveći izazov je odgovornost, ali je suočavanje s temama koje obrađujem najveća inspiracija. Isto kao i želja da se nešto nekada promeni na bolje za sve nas.

Koliko su danas mladi zainteresovani da se bave konceptualnom ili društveno angažovanom umjetnošću?

Ne znam. Ima nas. Zavisi šta se podrazumeva pod definicijom “mladih”. Smatram da se bude i da se uvek budimo – bez obzira na to koliko smo odrasli. Ipak, kao društvo nismo. To je suština.

Da li se i u kojoj mjeri umjetnost svela na komercijalu?

Sigurno da jeste, a s druge strane – sigurno da nije. Neka radi ko šta hoće. Meni je, lično, važno da konceptualne ideje ipak prevazilaze samo estetiku i da se ne obraćaju samo užoj grupi povlašćenih. Pošto je lično – pojma nemam šta drugi misle. Svet se raspada, pa mi je nekako glupo da stvaram da bih zaradila. To bi bio moj komentar.

Možeš li mi opisati ukratko kako je to biti mlada umjetnica u Srbiji?

Ja sam primenjena umetnica i aktivistkinja. Malo mi je glupo da kažem da sam umetnica. Nemam pojma šta sam. Možda je lakše reći da sam to, ali se ne osećam kao da pripadam svojoj načelnoj zajednici kao takvoj. Odvratno je biti živo biće u svetu gde se ljudi mrze zbog pretpostavke da su slabiji ili manje vredni zbog različitosti, ali i u društvu gde se podrazumeva da nekome podmećeš nogu da bi tebi bilo bolje. Svima nam je isto. Bili mi ovo ili ono.

Šta je najveći izazov u radu danas za mlade umjetnike/ce, ali i umjetnike/ce generalno u državi koja ne ulaže ili ulaže vrlo malo u kulturu?

Meni ovakva država ne treba. Isto kao što nikada nije bila tu – može slobodno da odjebe. Navikli smo. I ovako je glasno kritikujem – šta će mi njena podrška ako se ona ne menja? Društvo treba da se promeni na bolje i to mi je važno. Verujem u ljude, a ne u institucije.

Region je čuo za tebe zahvaljujući tvojoj izložbi “ArchiWar: Priče i sećanja o genocidu u Srebrenici“, koja je nastala nakon što si čula priču Amre Begić Fazlić, žene koja je preživjela genocid u Srebrenici, ali i izgubila oca i djeda. Možeš li mi opisati kako je stvarana izložba i o čemu ona govori?

Izložba je jedan vid otpora protiv dominantne politike sećanja u Srbiji zasnovane na nacionalizmu i militarizmu koja se ogleda u negiranju ratnih zločina i genocida počinjenih od strane srpskih snaga, glorifikaciji osuđenih ratnih zločinaca i vojske, kao i instrumentalizaciji srpskih žrtava.

Nasleđa ratova su i dalje prisutna u postjugoslovenskim društvima. Početkom 2000-ih, postjugoslovenske države bar formalno su se obavezale tranzicionoj pravdi. Međutim, skoro dvadeset godina otkako su se ratovi okončali, šanse za tranzicionu pravdu i pomirenje su još manje. Pored toga, raspad Jugoslavije podrazumevao je i fragmentaciju kulture sećanja po etničkim linijama i današnje duboko podeljene i nekompatibilne kulture sećanja u regionu. Političari i političarke, mediji i javni diskursi otvoreno promovišu revizionistički i nacionalistički diskurs koji glorifikuje sopstvenu naciju dok kriminalizuje druge. Rezultat toga je i neznanje kod šire populacije o sistematskim kršenjima ljudskih prava počinjenih tokom ratova kao i o manipulisanoj i selektivnoj prirodi dominantnih narativa. Genocid u Srebrenici je u Srbiji najistaknutiji primer tog revizionizma.

Zašto je za tebe kao umjetnicu bilo važno da ispričaš ovu priču? A koliko je ona bitna za nas kao društvo?

Već sam jednom ovo i rekla – ljudi ne žele da se govori o neprijatnim temama. Naročito onda kada se sagleda nacionalistički i revizionistički diskurs u Srbiji kroz potrebu da se nacija glorifikuje po svaku cenu. Tada se, zbog mentaliteta krda i straha od suočavanja sa zločinom koji su počinjeni, izbegava razgovor o genocidu kao nečijoj krivici i ta krivica se suštinski svaljuje na žrtve i preživele. Rezultat toga je i neznanje kod šire populacije o sistematskim kršenjima ljudskih prava počinjenih tokom ratova devedesetih, kao i o manipulisanoj i selektivnoj prirodi dominantnih narativa. Možemo razmišljati i o Drugom svetskom ratu u ovom kontekstu – šta se nakon toga i kako promenilo? Citirala bih reči Amre Begić Fazlić, jedne od članica tima u Memorijalnom centru Potočari i žene čija me je priča inspirisala: “Moj najveći gubitak je Srebrenica”. I tu ja više nemam šta da dodam. Spoznaja da je nekome život stao onda kada je naviknutost na smrt postala svakodnevica u svima nama bi trebala da budi tugu i želju za promenom. Ljudi ljudima ne bi trebali biti zveri, već ljudi.

Da li su ratovi nastali raspadom bivše Jugoslavije, dio kulturnog nasljeđa generacija rođenih tokom tih ratova i nakon njih?

Ne mogu ratovi biti deo kulturnog nasleđa. To su različite kategorije. Posledice ratova su, poput i njihovih navodnih razloga za započinjanje, zapravo zapaljivi odnosi u društvu na prostoru bivše Jugoslavije. Kulturno nasleđe bi trebalo da se razvija konstanto kao element borbe za bolje društvo, ali je trenutno stanje takvo da se i tu javlja revizionizam koji sve vuče unazad. Jednostavno – rat je uvek loš, ali mnogo mladih to ne može da razume još uvek. Ili nisu osetili – ili misle da postoji opravdan razlog za nasilje. To je dehumanističko nasleđe koje su nam u amanet ostavile starije generacije.

Za neke “umjetnike/ce”, umjetnost je slikanje murala ratnim zločincima, pisanje grafita i simbola mržnje dok ih sistem štiti, šaljući time jasnu poruku društva u kome živimo. Da li je gerila vid borbe za umjetnike/ce, akademsku zajednicu i nas građane/ke koji/e želimo biti glas razuma i pružiti otpor fašizmu?

To nije mural, a ni ulična umetnost. Ulična umetnost je često ono što nastaje gerilski i ta borba za zidove je van sistema. Za murale je potreban plan, dozvola i dogovor sa ljudima kojima zid pripada. Samo to da razjasnim. Fašistički grafiti nisu deo ulične umetnosti, već još jedan način da se zidovi zauzmu zastrašivanjem svih koji ih vide. Gerilska borba je takve uratke uništiti i što je najbitnije – očistiti i zidove ponovo preuzeti antifašističkim porukama ili nekim umetničkim pečatima. Svi smo mi deo zajednice i poruke mržnje, isto kao i likovi onih koji su naneli zlo, ne mogu biti deo javnog prostora. Ok je i da ljudi ne žele da im na kući ili zgradi ne piše ništa. To isto treba poštovati.

Kako ti vidiš društveno angažovanu umjetnost? Kao moćan alat i medij koji skreće pažnju na bitne društvene probleme i dopire do većeg broja građana/ki u trenutku kada su mediji u većini slučajeva režimski?

Ma vidim je kao nužno dobro. Stvarno bih volela da živim u zemlji gde pojma nemam ko je ministar, ko je predsednik i da ratova nije ni bilo pa da nemam što da se nerviram. Isto kao i svi. Skreće se pažnja, ali nije sada više problem ni to da ljudi nešto ne primećuju. Sada je problem koji treba rešiti to na koji način se izboriti sa relativizacijom i apatijom? Strah i mržnja dovode do štetnih kompromisa i potencijala za nove sukobe i ratove – tako da se borba za mir prenosi i u naše lične interkulturalne prostore. Previše je problema, ali je antifašistički pristup zajednički činilac svih potencijalnih rešenja. Mislim da su ljudi na to zaboravili i zato se trudim da ih na to podsetim.

Milica Pralica je aktivistkinja, feministkinja i freelance novinarka rođena u Bosanskoj Dubici 1991. godine. Diplomirala je 2015. godine novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Od 2012. godine aktivno djeluje u Udruženju građana Oštra Nula, čija je predsjednica od 2017. godine. Bila je jedna od članica prvog Organizacionog odbora Bh. povorke ponosa. Milica živi i radi u Banjaluci.