Katarina Koljević

Ukradena detinjstva i pobede nad bolom

Kratkometražni rediteljski debi Albana Ukaja duboko je intimna priča koja ostavlja upečatljiv i bolan utisak. Priča o tri mladića na demonstracijama u Prištini 1997. godine i njihovom hapšenju prevazilazi lokalno i dok verno govori o konkretnom društveno-političkom trenutku, govori i o sadašnjici te mnogim drugim meridijanima od onih na koje je smeštena.

“Kali” se sastoji iz dva dela: prvog, kraćeg, koji čini delimično stilizovana slika demonstracija, fokusirana na doživljaj mladića, i drugog, koji možemo slobodno nazvati centralnim, u kojem su njih trojica tinejdžera u pritvoru suočeni sa sadizmom srpskog policajca (Izudin Bajrović). Svedenost na jednu sobu i smeštanje većeg dela filma u tu jednu prostoriju snažno konkretizuje osećanje društvene klaustrofobije sa kojim se junaci susreću u filmu. U prvom delu filma, koji donekle ima formalnu funkciju ekspozea ili uvoda, autori se koriste stilizovanjem slike upotrebom efekta slow-motion, kao i izobličenjem zvuka u prikazu iskustva trojice mladića sa protesta. Na taj način dobija se utisak konkretnog doživljaja atmosfere sa ulica, zamućene adrenalinom, koja postaje bliska i sa kojom se gledalac na ovaj način za veoma kratko vreme snažno identifikuje. Montažno, rediteljski duo Ukaj–Citaku uspostavlja pomalo dezorijentišući filmski prostor koji se progresivno sužava, u kojem junaci beže pred naoružanom policijom, podižući nivo tenzije i adrenalina. Dok su trojica mladića (Florist Bajgora, Ermal Gerdovci, Fatlum Berisha) u stalnom frenetičnom pokretu i begu, starac sa kojim se susreću i koji ih sakriva je usporenog, izuzetno tromog kretanja. Njegova cela pojava, kao i uloga u ovom filmu, predstavlja personifikaciju jedne generacije koja je spora u reakciji, i pogrešno smatra da skrivanje, sklanjanje i “guranje pod tepih” može da reši problem kontinuirane represije sistema. Nakon što ih starac sakrije u podrum u svom dvorištu, tj. nakon što se prostor oko njih potpuno smanji, do mrklog mraka, njih trojica osvanu u mračnoj prostoriji za pritvor u policiji. Ovim nam autori poručuju i na koji način od ovakvih represivnih sistema i aparata koji sprovode nasilje nema skrivanja. Tu počinje sadistička igra mačke i miša, igranje lava sa ranjenim i već ulovljenim plenom koji ne može da uzvrati. Izudin Bajrović, u ulozi srpskog policajca, vrlo postepeno gradi lik i sa njim atmosferu koja ledi krv u žilama. Krajnji cilj ove sadističke igre je pre svega poniženje, i veoma brzo svaka primesa prikrivanja tih namera se izgubi. Pa ipak, glumačkom igrom, a i preciznom režijom, ovaj lik ne prerasta u manirizam u svom otelotvorenju sistema koji predstavlja. On upravo ostaje u realizmu i to ga čini daleko strašnijim. Takođe, takav pristup ovu priču čini dubljom od pukog crno-belog svedočenja o dobru i zlu jer ona uvek ostaje snažno usidrena u realizmu, u dramaturškom, rediteljskom i glumačkom pristupu. Ova priča sadrži sav mrak stvarnosti Balkana i ovih prostora i umesto nametljivog dodeljivanja nacionalnih predznaka, ona je fokusirana na analizu svakoga od likova, njegovih postupaka i grupacija čiji su predstavnici. Precizan i poman analitički pogled na situaciju služi kao štit od patosa, sažaljenja ili emotivnog manirizma u čijem vrtlogu uvek prvo stradaju katarzične vrednosti dramskog dela. “Kali” nudi analizu kompleksne i teške društveno-političke situacije. Na samom kraju filma, u kojem se udarci u zid koje junaci sami sebi nanose nikada ne završe, postoji jaka poruka. Njihovi udarci u zid postaju gotovo mantrični i dobijaju ritualni karakter. Ta rutina bola sa sobom nosi snagu pobune.

Montaža u ovom filmu nosi sa sobom različite vrste napetosti, slobodno menjajući svoju matricu u potpunosti kako film odmiče, čineći ga samim tim izuzetno dinamičnim. Od brzih, isprekidanih kadrova koji pre svega grade atmosferu prelazi se u detaljnu, statičnu i analitičku postavku. Oba pristupa sa sobom nose snažnu napetost. U pogledu fotografije takođe se pristup potpuno menja, što prati ideju toga da ovo iskustvo trajno menja trojicu junaka filma. U pogledu boja i kolorita, autorski svet se takođe promeni, prelazeći iz peščanih tonova u hladne, zagasite, kao i u oštro ocrtane senke, dajući slici povremeno gotovo grafički karakter. Slobodno manevrisanje u stilu koje odlikuje “Kali” autorima polazi od ruke bez većih propusta, izuzev možda povremeno repetitivnih vizura unutar drugog dela filma zbog ograničenih opcija za kadriranje.

Jedna od velikih vrednosti ovog kratkog filma jeste što se on ne oslanja na nacionalna obeležja da bi nametnuo kontekst ili tezu. Iako nam sa znanjem konteksta i društvenih okolnosti u koje je smeštena priča ona nudi sve svoje slojeve, činjenica je da i bez tih znanja “Kali” nosi snažnu poruku. Nažalost, danas su kadrovi ulica zagušenih suzavcem i naoružane policije slike koje vezujemo za sadašnjost, odakle god dolazili. O pandemiji sadizma u uniformama raznih boja koje smo se nagledali na snimcima širom planete možda je i suvišno govoriti. Ali smo se nagledali i neodustajanja i prkosa i “rušenja” zidova koji su napravljeni da o njih razbijemo glave. Jedino što postojanje ovakvih dramskih dela služi tome da možda ne mora svaka generacija da razbija glave ukoliko nauči nešto iz iskustva prethodnih. Katarza je u ovom filmu na metanivou. Lako bi se moglo zaključiti da kraj ovog filma predstavlja inertan impresionistički prikaz mučeništva. Ovo bi bio stravično površan pogled na ovaj kratki film. Za početak jer su njegovo postojanje i emotivna i društvena poruka koju nose i same katarzične. Jer ovaj film govori o vekovnom bolu represije sistema nad grupom ljudi zbog njihovog etniciteta, veroispovesti, ili bilo čega što može biti iskorišćeno za podelu i o snazi koja postoji u pobuni, o jačini i često frenetičnoj upornosti koja odlikuje one koji se bore za svoje slobode. To je ideja koja kao mantra i u najmračnijim trenucima održava ljudski duh. Ovaj film govori o besmislu zla i samim svojim postojanjem upozorava na njega, i na sve okuke ćutanja, neznanja i poricanja koje ga hrane.

Ovaj film govori i o nasilnom prekidu detinjstva kroz koji prolaze njegovi junaci. Svaki udarac o zid može se posmatrati kao kidanje veza sa detinjstvom i ulazak u svet odraslih, u vrlo bukvalnom smislu, “glavom kroz zid”.

“Kali” razotkriva kakav je taj svet u koji ova trojica mladića ulaze i koji im prethodne generacije ostavljaju. U njemu su laži surove poput slike konja na zidu, konstruisane da bi izazvale bol i pokretale mehanizam u kojem mržnja, ponižavanje i bol grade monstruoznu perpetuum mobile mašinu.

Bol kojem se izlažu trojica mladih muškaraca postaje gotovo ritualan, on se nastavlja dok slika odlazi u fade-out. Bol postaje njihova borba i samim tim čuva ovakav kraj od patetike.

Ovakvi filmovi su važni jer je neznanje i neprihvatanje istine odgovorno za metastaziranje stanja svesti na čitavom Balkanu. Mi živimo u društvima koja su ranjena, a čije rane nisu tretirane, i samim tim postaju zatrovane. Najopasnije u tome je to što se metastaze nacionalizma i fašizma nasleđuju, i zbog neznanja, u svakoj sledećoj generaciji, poput kancera koji se navraća, poprimaju sve fatalnije i izobličenije oblike. Film kao sredstvo komunikacije, kao umetnost koja nudi mogućnosti snažnog i upečatljivog prenošenja ljudskog iskustva, izuzetno je važan danas. Film sa sobom nosi informacije, i to je ključno, ali nosi više od toga. On, kao umetnička i dramska forma pre svega, sa sobom nosi ideju empatije. Empatija i spremnost na dijalog danas su postale gotovo revolucionarne ideje, jer je društvo došlo do toga da su ideje humanizma pobunjeničke, jer se suprotstavljaju izuzetno unosnoj trgovini mržnjom. Filmovi kao što je “Kali” pozivaju na razmenu iskustava, pokreću dijalog svojim idejama i pre svega oslobađaju, a sloboda, kao osnovna karakteristika znanja, danas je možda i njegova najvažnija vrednost.

Katarina Koljević rođeea je 1993. u Beogradu gdje je 2017. diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti na Katedri za filmsku i TV režiju. Tokom studija, njeni kratki studentski filmovi prikazani su na desetak filmskih festivala. Njen diplomski film “Život traje tri dana“ podržalo je Filmski centar Srbije i SEE Cinema fond 2016. godine. Premijerno je prikazan u sklopu studentske selekcije Sarajevo Film Festivala 2017. godine dok je na Bašta festu nagrađen Nagradom žirija mladih i Specijalnim priznanjem žirija. Na magistarskim studijima filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu režirala je kratki film “Porodični odmor” koji je premijerno prikazan na Sarajevo Film Festivalu. Režirala je i napisala nekoliko radio-drama za Radio Beograd tokom 2018. i 2019. godine. Piše filmske eseje i kritike za portal Filmoskopija u okviru Filmskog centra Srbije. Radi kao asistentica režije, casting direktorka na serijama i filmovima.

Related Posts

OLJA RUNJIĆ, književnica i direktorica Festivala „Škure“:  Još uvijek sam zaljubljena u ljude,  i kad mi se najmanje sviđaju, zagledana sam u dobro u njima

Nakon što je završeno još jedno izdanje Međunarodnog festivala savremene književnosti Škure, razgovarale smo sa Oljom Runjić, osnivačicom i direktoricom Festivala. Pričale smo o životu na relaciji Beč-Šibenik-Sarajevo, provincijskim mentalitetima, iskustvu egzila, jeziku, teroru desnice i patrijarhata koji suvereno korača u naše prostore sloboda i inspiraciji koja (potencijalno) izvire iz ovakve zbilje. Olja Runjić piše prozu i […]

Mladost u egzilu

Pitanje mladosti u današnjem vremenu je neriješeno pitanje. Živimo u vremenu u kojem vlada kult mladosti koji nam mladost oslikava kao najbolji period života, svi žele da ostanu mladi, da budu lijepi i vitalni. Danas je mladost na tronu čovječanstva. Uporedo se odvija surova stvarnost, u kojoj je omladina izložena lutanjima, izgubljenosti, nezaposlenosti, socijalnoj marginalizaciji i sveopštoj[…]