Razgovarala: Lamija MilišićMirjana Narandžić

Reči teže zvuče kad ih ne prelomite u stihove

Razgovarala: Lamija Milišić

Povodom objavljivanja nove zbirke poezije “Spoticanja” (BIRN, 2021), sa pjesnikinjom Mirjanom Narandžić razgovarali smo o specifičnostima njenog umjetničkog izričaja, zavisnosti poezije o društvenom kontekstu u kojem nastaje te neodvojivosti lične od kolektivne historije.

Vaša zbirka poezije Spoticanja objavljena je prošle godine, a odlikuje se motivima fragmentirane, ponekad zastranjene, lične historije lirskih ja. Zbirku otvara “biografija lirskog subjekta 1”, a zatvara “druga biografija lirskog subjekta”. Obje pjesme, kako im naslovi naslućuju, odlikuje samosvjestan lirski izričaj, u stanju neumornog propitivanja sebe. Njima bih dodala i pjesmu “limerencija” koja samu sebe do posljednjeg stiha poništava (“dobaci do kraja / jer tad odluči / da je ipak ništa”). Da li biste svoju novu zbirku okarakterisali kao samosvjesnu poeziju i, ako da, koji je motiv kreiranja takve poetike?

Pretpostavljam da se sva poezija koja nastaje u ovom trenutku (ili bar ona koju ja čitam) može opisati tom sintagmom, ali nekako ne bih nužno ničije (pa ni svoje) stihove ograničavala njome. 

Što se tiče poetike, verujem da se ona gradi kroz samo pisanje, ne mislim da se poetika svesno „izabere“. Mišljenja sam da se do nje dolazi, stiže; poetika je nešto što se konstantno formira, ruši pa iznova formira i to ne ni od knjige do knjige, pa čak ne ni od pesme do pesme, već doslovno od stiha do stiha, od reči do reči pa – zašto da ne – i od ideje do ideje.

Često stanje u kojem zatičemo Vaša lirska ja jeste stanje limba. Pogodan primjer je pjesma “uputstvo za upotrebu”, u potpunosti napisana u imperativu (“baci sve / novine sa tekstom / u kome me nazivaju / mladom nadom / pocepaj / stavi ispod saksije / zapali vatru / gledaj kako gori …”), koji, čini mi se, ovdje služi kao svojevrstan zahtjev za promjenom, za prizivanjem svega odsutnog. Sličan motiv pronalazim i u “brojim do 10”, kojoj i sam naslov već opisuje ritual opstanka u limbu, a stanje je možda najupečatljivije prikazano grotesknom slikom larve u posljednjoj strofi pjesme “transformacija”. Iz kog razloga iskušavate, izlažete svoje lirske subjekte stanju limba? Zašto Vas zanima ovaj tip iskustva u lirskom izričaju? 

Uvek me je zanimala ta pomalo oksimoronska pozicija koja nije „ni tamo ni ovde“, koja podrazumeva izolovanost, ali sa druge strane i konstantnu društvenu prisutnost i neophodnost da se razume trenutak u kom se stvara.

Ne možete stvarati van konteksta. Bar ja ne mogu. Zato mi se to „stanje limba“, kako ste ga Vi nazvali, čini interesantnim i zato čitava zbirka zapravo ide iz tog osećaja smeštenosti u nekakav međuprostor, koji Vam, da reinterpretiram pametnije od sebe, omogućava „stajanje na brdu“, ali i stajanje „pod njim“.

U tom smislu, Spoticanja i jesu zamišljena kao putovanje lirskog subjekta od tačke A do tačke B, ili od prve do druge biografije, kako želite, a na čitateljkama i čitaocima je da spoznaju kako i gde se to putovanje završi, odnosno uspe li lirski subjekat sam sebe da izmesti iz tog nametnutog stanja.

Pored iskustva i učinaka lične historije, zbirku Spoticanja odlikuju i promišljanja o kolektivnoj historiji i njenom značaju za identitet pojedinca. Takovrstan motiv pronalazimo npr. u pjesmama “jednog marta” i “nasleđe”, a u pjesmama kao što su “rođenima posle 1992.”, “Višegrad”, “Vukovar” i “8372” problematizira se, između ostalog, začarani krug činjenica i sjećanja. Možete li nam reći nešto više o razlogu i važnosti ove teme za Vašu poeziju? Kakvo značenje polučujete iz takvih fragmenata historije koju ponekad i niste direktno iskusili?

Mislim da je, naročito kada je ovaj prostor u pitanju, lična istorija neodvojiva od kolektivne, čak i onda kada Vam se čini da jeste.

Primera radi, ako odete na poimenični spisak logora Jasenovac, videćete tamo desetine ljudi čije prezime nosim. Šta nećete videti – ime mog pradede koji se, sticajem okolnosti, neposredno pred rat preselio na četrdesetak kilometara od Beograda. Puka slučajnost dakle, spasila je čitavu jednu “granu” te porodice.

U svojim pesmama kolektivnu istoriju tako i tretiram: kao niz slučajnosti koje na ovaj ili onaj način oblikuju državne politike.

E sad, budući da sam rođena 1992. godine, da sam, da iskoristim tu personifikaciju ukombinovanu sa osrednjim crnim humorom, gotovo vršnjakinja poslednjeg rata, mislim da je potpuno logično da me se tiče ono što mi je vremenski bliže.

Kada se to „ukombinuje“ sa stanjem o kome smo malopre govorili i potrebom da se nastupi „iz kontra pozicije“ dobijamo i Vukovar i Višegrad i Srebrenicu i Sarajevo, ali dobijemo i lirski subjekat koji se vrlo dobro seća 24. marta 1999. godine, jer u mojim pesmama ne postoje naši i njihovi, postoje zločini i žrtve kojima bi trebalo odati počast.

Voljela bih da nam kažete nešto i o načinu gradnje ženskog identiteta u pjesmama kao što su “Helena” i “maska dobre žene”. U čemu je, kako navodite, “Helenina krivica”? Kakva je to “dobra žena”? Dostižu li u porazu slobodu, iza maske i “samo dok se plovi”?

Ako bi trebalo da dam neke ključeve za „tumačenje“ čitavog rukopisa, onda bi to svakako bili Brechtov citat sa početka zbirke i pesma „Helena“ koja je posvećena Miri Furlan, ali verujem da bi se u njoj mogla prepoznati svaka žena koja se na ovim prostorima „usudila“ da ima stav, a kojoj su zbog tog stava (ili anti-stava) prebrojavali zarade, krvna zrnca i partnere.

Moja „Helena“ nastaje negde između Euripida i Homera, ali ima u njoj i „Pisma sugrađanima“ iz 1991. Sva je, dakle, istkana od te gotovo pa tragičke krivice na koju je „nakalemljeno“ iskustvo žene 21. veka, koja konstantno balansira između bivanja antičkom heroinom i ženom sa maskom, „ako već joj ime rug je Heladi“.

Već smo spomenule autoreferentnu, samosvjesnu odliku Vaše poezije, a čini mi se da se ona na značajan način problematizira u pjesmi “kako treba od samog početka”. Konkretno, mislim na stihove “da je sve ono što nisam rekla postalo pesma / da stih nije samo zamena za prozu ili psovku / ovo bi bila trideset treća knjiga …”. Na koji način doživljavate ovaj odnos prešućenih i napisanih riječi, te odnos poezije i proze?

Dosta njih me je pitalo da li je sada, posle treće zbirke poezije, konačno vreme za prozu. Nekako se proza ozbiljnije doživljava. I ja je prva ozbiljnije doživljavam.

Stih dopušta sve (ako lepo izbrojite slogove), proza je drugo, stavite tačku i onda iznova i sve tako. Reči teže zvuče kad ih ne prelomite u stihove.

Da li je (i na koji način to postiže) poezija sama sebi cilj ili sredstvo za nešto drugo?

Poeziju ne pišem kao da je u pitanju moj lični dnevnik u stihovima niti pišem pesmu od tri poruke na koje mi nije odgovoreno, tako da, u mom slučaju ona zaista jeste sama sebi cilj.

Naravno, ona nastaje na osnovu realnih situacija; naravno, ona kreće od nekog odnosa (ili nekadašnjeg odnosa), ona jeste neki vid samoevaluacije određenih procesa, ali, mislim da poezija gubi svu svoju čar onog trenutka kada postane sredstvo za nešto drugo.

Spoticanja su objavljena u pandemijskoj 2021. godini, a tomu svjedoči i nekoliko pjesama u kojima nalazimo tragove tog vanrednog stanja. Nekad je motiv eksplicitan, npr. u pjesmi “šta sam prvo izgubila”: “izgubila sam druge / zbog pandemije / i od pandemije”. U kojoj mjeri je pandemija uticala na Vaše stvaralaštvo i kakvu ulogu poezija može imati u kontekstu artikuliranja haotičnog stanja opće nesigurnosti i društvenih komešanja kakvo je pandemija?

Moje pisanje je primarno odraz trenutka u kome živim. Da, ima i promatranja istorije, ima preispitivanja sopstvene prošlosti i odluka, ali uvek postoji konekcija sa sadašnjošću.

Odatle pandemija, odatle hirurške maske, odatle nekoliko osoba koje drže razmak, to je prosto bila stvarnost koju smo živeli i koja je kao takva našla svoje mesto u ovoj knjizi.

Koji je Vaš pogled na savremenu književnu scenu u Srbiji, ali i regiji? Da li sa kolegama/icama književnicima/ama činite jedan generacijski glas?

Dosta se piše, kako u Srbiji, tako i u regionu. Veliki broj izdavačkih kuća spreman je da stane iza mladih autorki i autora, organizuju se književne večeri, svedoci smo jedne digitalne renesane poezije i pod tim ne mislim ništa pežorativno, naprotiv mislim da nam je ova književna, pa sad već hiperhiperprodukcija zaista donela divne nove glasove.

Koristim množinu jer nisam sigurna da svi činimo jedan glas, mislim da je možda više u pitanju mešoviti hor u kome fali soprana i altova, ali polako.

Ko su Vaši književni uzori i postoji li književni lik s kojim se u potpunosti poistovjećujete?  

Često govorim da ja verovatno ne bih pisala ovako ili ne bih pisala uopšte da u nekom trenutku svog života nisam otkrila Lenarda Koena, mislim da je sve što je taj čovek napisao nekako utkano u svaku moju pesmu, možda ne stilski, zapravo svakako ne stilski, ali idejno i atmosferski svakako, a čini se da sam prerasla poistovećivanje sa književnim likovima (osim ako lirski subjekat ove zbirke ne doživljavamo kao književni lik).

Radite li trenutno na stvaranju nekog novog, lirskog ili pak proznog, svijeta?

Uvek, samo što, kao ni prethodnih puta, ne znam kako će taj svet naposletku izgledati.

Mirjana Narandžić je rođena 1992. godine u Beogradu. Studirala je srpsku književnost i jezik sa komparativnom književnošću na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tekstove je objavljivala u različitim zbornicima i na različitim relevantnim portalima.Godine 2016. ušla u najuži izbor konkursa „Mladi Dis“. Naredne, 2017. godine, njen rukopis „Nema veze“ objavila je Matica srpska u okviru edicije „Prva knjiga“. Nakon što je 2018. godine dobila Nagradu „Spasoje Pajo Blagojević“ koja se dodeljuje najboljem mladom pesniku sa svih prostora bivših jugoslovenskih republika, njen pobednički rukopis „Da se ne javim uvek“ je 2019. godine objavio Centar za kulturu Plužine u Crnoj Gori. Njenu poslednju zbirku poezije „Spoticanja“ objavio je BIRN Sarajevo 2021. godine.

Lamija Milišić izučava književnu teoriju i piše književnu i pozorišnu kritiku. Rođena je 1995. godine u Sarajevu, gdje je diplomirala filozofiju i komparativnu književnost, a magistrirala na temu „Joyceov ‘Finnegans Wake’ i McCarthyjev ‘Remainder’: kodiranje i jezičko raslojavanje“. Dobitnica  je priznanja za najbolju studenticu UNSA i Zlatna značka UNSA. Njene eseje, književnoteorijske tekstove, kritike i naučne radove objavili su razni regionalni časopisi i portali. Posvećena je književnoteorijskim temama iz područja ontologije književnih likova, naratologije i semiologije, te istražuje načine prevođenja književnih formi u druge medije, kao što su film i videoigre. Generalna je sekretarka P.E.N. Centra u BiH.

Related Posts

Istina i ljubav, ključni saveznici u procesu pomirenja  

„Krajnja zloba, patologija ili ideološko ubeđenje nisu nužni kako bi pomogli pojedincu da počini beskrajno zlo“, citat je teoretičarke politike i filozofkinje Hane Arent koji mi se činio najprikladnijim za početak teksta o tako teškoj i bolnoj temi rata u Bosni i Hercegovini i Sarajeva pod granatama, tom gradu sa kojim sam odmah osetila povezanost i pripadnost. […]