Aida Ćorović

Kuća se ne gradi na tuđem grobu i krvi nevinih ljudi

Da mi je pre koju nedelju neko rekao da će nekoliko jaja bačenih na neki mural izazvati, bezmalo, tektonske poremećaje u anesteziranoj i skoro sasvim obamrloj Srbiji, ne bih verovala. No, desio se jadan mali prevrat, a kada se sagleda širi kontekst i razmotre okolnosti, postoje sasvim jasni pokazatelji i objašnjenja zašto je došlo do ovako burnih reakcija. Naravno, svakom iole lucidnom posmatraču, a posebno nama koji već čitavu deceniju živimo u radikalskoj Srbiji (nadam se da je svima jasno da promena imena i skupa odela nisu promenili osnovnu matricu ekipe na vlasti) je jasno da dosledna i nekada manje, a nekada više, nekada mimikrirana, a nekada otvorena fašizacija Srbije traje od kako je SNS na vlasti. I kako to obično biva da u prirodnim, a sledbeno tome i društvenim procesima, radikalizacija i propadanje jedne zajednice ima tendenciju spirale, što znači da bi se kriminalno-političke elite održale na vlasti, one stalno moraju da povećavaju stepen smutnje, indoktrinacije, zastrašivanja građana i otupljivanja oštrice svakom mogućem otporu. Nešto slično se dešava narkomanu koji mora da uzima sve više narkotika da bi oni imali učinak.

Dok je u početku svog apsolutizma Vučić koristio retoriku i taktike toplo-hladno, malo koketirao sa zapadom, navodno se zalagao za univerzalne, demokratske vrednosti, deklarativno stremio Evropskoj uniji, sada je i najamanja naznaka takvog ponašanja nestala. Od lažnog demokrate on sada neskriveno i rekla bih, čak gordo, pokazuje da je ostao onaj isti pripadnik navijačko-kriminalnih krugova, siledžija i ratni huškač. Jedna od taktika koju nedvosmisleno koristi jeste regrutovanje i svaka moguća podrška desničarima i desničarskim grupama koje odreda čine huligani, najradikalniji delovi navijačkih grupa, narko dileri, sitniji kriminalci i momci sa društvenih margina. Ovakva taktika ima dvojako delovanje: s jedne strane, on međunarodnoj zajednici treba da pokaže kako je u odnosu na njih on pacifista i „faktor stabilnosti“, a sa druge, upravo takvi momci mu služe za zastrašivanje građanki i građana, za maltretiranje i fizičke obračune sa neistomišljenicima. To se, uostalom, moglo jasno videti tokom akcije čuvanja murala sa likom Ratka Mladića u Njegoševoj ulici, 9. novembra, kada smo Jelena Jaćimović i ja izvršile „bombardovanje“ pomenutog murala.

Što se mene tiče, reakcija vlasti je bila očekivana, a s obzirom na njihov stav o sopstvenom učešću u razaranju Jugoslavije, kreiranje i vođenje ratova u okuženju, nije mogla da bude drugačija. To je vrednosni sistem koji ih je krajem osamdesetih i početkom devedesetih i doveo na vlast i koji sada, sa bezrezervnom glorifikacijom osuđenom ratnom zločincu, javno saopštava: DA, mi stojimo iza ratnog zločinaca, DA, mi stojimo iza ratnih zločina, posebno iza genocida u Srebrenici i DA, mi ćemo to raditi opet, samo ako se za to ukaže prilika.

Ne treba zaboraviti da je većina onih koji su rat na prostoru bivše, zajedničke domovine, kreirali, podstrekivali, finansirali i njime rukovodili, tada postala enormno bogata i da se ta tendencija otvoreno nastavlja i u poslednjih nekoliko godina u Srbiji. Pošto ratova u okruženju više nema, sada su sopstvena zemlja i narod postali, za njih, legitimna meta pljačke i otimačine, ali, jednako važan motiv za ostanak na vlasti jeste prosto održavanje u političkom životu, jer je jasno da će gotovo sav vrh ove vlasti morati da odgovara kada više ne budu bili na tim mestima. Zato je neophodno da se već izmučeni i osiromašeni građani i dalje pasiviziraju i zastrašuju pa, otuda i toliko afera i nasilničkih aktivnosti koje se kreiraju na dnevnom nivou.

Ono šta nas sve očekuje kada trenutna vlast padne, jeste proces suočavanja sa ratovima devedesetih i sa odgovornošću za zločine koji su počinjeni u okruženju. Građani i građanke Srbije moraju da prihvate činjenice da sve ovo što nam se danas dešava nije počelo prošle ili pretprošle godine. Zlo, zločini, ubistva nevinih ljudi i otvorena pljačka, počeli su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, onda kada su srpske političke elite, vojska, policija i službe bezbednosti odlučili da raskomadaju zajedničku domovinu. Ista ratno-huškačka retorika, ista ikonografija, nacionalizam i šovinizam, kao ključne vrednosti onoga što se dešavalo pre i tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, možemo da prepoznamo u svemu što nam se danas dešava. Onog trenutka kada se jedan veliki broj građana i građanki Srbije svrstao uz razornu politiku Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja i kada su ekstatično bacali cveće na tenkove koji će samo dan posle do temelja razoriti Vukovar, morali smo da očekujemo da će se krug zatvoriti i da će se zlo vratiti tamo odakle je krenulo. Jednom otvorena vrata za destrukciju se neće zatvoriti, sve dok destruktivni procesi ne razore mesto svog nastanka, ma koliko vremena da je potrebno za zatvaranje tog kruga. U tom smislu, sve ono što danas vidimo na ulicama Beograda i Srbije jeste novo nacionalističko pregrupisavanje i kohezioniranje, a ratni zločinci su tek alatke čiji je zadatak totalno zaglupljivanje i pasivizacija pojedinaca, kao i celokupnog društva. Lik i delo osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, ali i drugih ratnih zločinaca, imaju isti zadatak i cilj – fašizaciju društva i stvaranje atmosfere mržnje prema “onim drugima”. Kada budemo shvatili da jasan i nedvosmislen znak jednakosti stoji između vrednosti utelovljenih u liku ratnog zločinca i činjenice da ćemo biti podstanari u vlastitoj zemlji, tek tada će ovo društvo  biti kadro da se pomeri s mrtve tačke. Zato baš ovaj mural, u simboličkom smislu, predstavlja suštinu malignosti vrednosnog sistema od koga moramo napraviti potpuni otklon, ili nas uskoro više neće biti.

U društvima koje je do koske izjeo nacionalistički i šovinistički diskurs, čovek, pojedinac se svodi na brojku, na objekat i robu, te, u društvima kojima su ratni zločini i ratni zločinci idoli, neminovnost je da većina živi u bedi, bez kuće i okućnice. Dakle, ako želimo opštu pobunu protiv loših zakona, prvi korak i počinje, simbolički, od ovog murala koji vrlo sračunato treba da postane svetilište i bogomolja srpske desnice. Zato je neophodno stalno i dosledno ukazivati javnosti  Srbiji da se kuća ne gradi na tuđem grobu i krvi nevinih ljudi, i da nema budućnosti  ako nam se ona bude zasnivala na ratnim zločinima i vrednostima “večitog fašizma”, o kojima govori Umberto Eko. Dakle, ako želimo iole pristojno društvo, solidne zakone, ekološki stabilnu zemlju, solidnu ekonomiju, normalan život lišen straha od svakodnevnice, solidno školstvo i zdravstvo, dobro obrazovanje i kulturnu scenu lišenu partijskih uticaja – sve to neće biti moguće dok korenito ne promenimo vrednosni sistem i odreknemo se destruktivnih, nacionalističkih vrednosti koje smo tako snažno prigrlili pre 30 godina.

U tom smislu, jedina “ljuta trava, za ljutu ranu” jesu aktivni antifašistički procesi i beskompromisno suočavanje sa sopstvenom odgovornošću i krivicom za ratove u okruženju. Svedočimo svakodnevnim pokušajima falsifikovanja novije istorije Srbije i Jugoslavije, degradaciji i denunciranju antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu, kao i besomučnim pokušajima da se izjednači istorijska uloga partizana i četnika i taj trend neće prestati preko noći. Antifašisti Srbije i regiona moraće da ulože dodatne napore da se suprotstave ovim procesima revizije i otvorenog falsifikovanja istorije. Vreme je da se napravi jedna vrsta podvlačenja crte i kreiranje novih strategija delovanja te je neophodno raditi na afirmaciji antifašizma kao delatne, borbene ideje koja se dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka suprotstavila fašizmu i nacizmu u Španiji,  Nemačkoj i Italiji, naravno, u novom kontekstu koji danas imamo u celoj Evropi. Ne sme se zaboraviti ni uzročno-posledična veza između kapitalizma, neoliberalnog kapitalizma i novog talasa fašizacije Evrope. Neophodno je napraviti most između teorijske misli i aktivizma, jer se bez aktivizma ne može ništa, ali on mora da bude promišljen, teorijski zasnovan, što više lišen impulsivnosti i povezan sa osmišljenim akcijama. Vidljiva je potreba da se antifašizam jasno definiše i predstavi kao prava i jedina brana narastajućem talasu fašizma, a za mene su ključno važna pitanja kako da se pokret omasovi i približi mladima, važno je da se redefinišu načini kako da se prilagodi pristup i koristi ono što je njima prijemčivo poput muzike, sporta, pozorišta, filma ili društvenih mreža. Smatram da vreme koje je pred nama mora da bude vreme nove solidarnosti, vreme u kome antifašisti Srbije i regiona moraju da preuzmu odgovornost za ovakvo društveno stanje u svim zemljama regiona i da sa novom snagom i na osnovu naučenih lekcija iz poslednjih nekoliko dekada, krene u dekontaminiranje naših stvarnosti. Duboko sam uverena da samo antifašizam može dati adekvatne i sveobuhvatne odgovore i rešenja na stanje u kome se danas nalaze Srbija, ali i ceo region.

Aida Ćorović (Novi Pazar, 1961) je dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava, novinarka i političarka. Dvadesetak godina, do 2013. godine, vodila je nevladinu organizaciju „Urban In“ u Novom Pazaru. Jedna je od osnivačica ove organizacije. Aida živi i radi u Beogradu.

Related Posts

OLJA RUNJIĆ, književnica i direktorica Festivala „Škure“:  Još uvijek sam zaljubljena u ljude,  i kad mi se najmanje sviđaju, zagledana sam u dobro u njima

Nakon što je završeno još jedno izdanje Međunarodnog festivala savremene književnosti Škure, razgovarale smo sa Oljom Runjić, osnivačicom i direktoricom Festivala. Pričale smo o životu na relaciji Beč-Šibenik-Sarajevo, provincijskim mentalitetima, iskustvu egzila, jeziku, teroru desnice i patrijarhata koji suvereno korača u naše prostore sloboda i inspiraciji koja (potencijalno) izvire iz ovakve zbilje. Olja Runjić piše prozu i […]

Mladost u egzilu

Pitanje mladosti u današnjem vremenu je neriješeno pitanje. Živimo u vremenu u kojem vlada kult mladosti koji nam mladost oslikava kao najbolji period života, svi žele da ostanu mladi, da budu lijepi i vitalni. Danas je mladost na tronu čovječanstva. Uporedo se odvija surova stvarnost, u kojoj je omladina izložena lutanjima, izgubljenosti, nezaposlenosti, socijalnoj marginalizaciji i sveopštoj[…]