Razgovarala: Vanja RatkovićNemanja Babić

Jasna Đuričić, glumica: Veliki je strah u malom čoveku koji unapred cenzuriše sam sebe

Raskošna karijera koja je podrazumijevala brojne uloge u filmovima koji su najčešće otvarali teme o kojima se ćuti, izniman pozorišni angažman koji je regionalnoj publici možda najpoznatiji po Janežićevom “Galebu” u kom šest sati briljira na sceni i profesorski angažman na Akademiji umetnosti u Novom Sadu prethodili su nagradi Jasna Đuričić za najbolju glumicu na 34. dodjeli Evropske filmske akademije.

Jasna Đuričić, jedna od najznačajnijih evropskih glumica današnjice, nagradu je dobila za glavnu ulogu u filmu “Quo Vadis, Aida?” bh. rediteljice Jasmile Žbanić. Teško bi se mogao napraviti bolji izbor za tumačenje žene koja u potpuno dehumaniziranoj stvarnosti, na koji sat do genocida u Srebrenici, pokušava uz svoje profesionalne prevoditeljske obaveze spasiti vlastitu porodicu, a potom nakon što je sve izgubila vratiti se na mjesto boli, sretati sa onima koji su učestvovali u izvršavanju zločina i pokušati nastaviti život.

Iz lične vjere da je umjetnost prostor propitivanja i subverzivnog djelovanja, sa obavezom širom otvorenog pogleda na stvarnost i ljude oko nas, ušla je i u ovaj filmski projekat, radeći kao i uvijek ono što je njoj važno. Nikada se ne bavi pretpostavkama šta će da bude poslije, pa tako ni u ovom slučaju kada „poslije“ podrazumijeva izostanak spremnosti da se u Srbiji film prikaže.

Foto: Nemanja Maraš

„Taj nekakav umetnički produkt, u bilo kojoj vrsti umetnosti, ne znaš na koji način će da bude upotrebljen. To nekada bude jako dobro, na sreću i radost svih, a nekada bude upotrebljeno za neke, u ovom slučaju ‘Quo Vadis’ politička razračunavanja, igre, zavrzlame. Nisam ni propratila sve medijske objave vezane za film u Srbiji, ali mi je žao što tako jedna fantastična stvar nije došla do većeg broja ljudi. Retko kažem za nešto u čemu sam učestvovala da je fantastično i da sam potpuno zadovoljna, a ovim jesam zadovoljna. To je jedna velika stvar i veliki film, ali je zbog različitih razloga film u Srbiji otišao u drugi plan. Naravno da je to sve smišljeno i to mi je potpuno jasno, ali mi je žao zbog mojih sugrađana, ljudi iz ove zemlje, koji su ionako zbunjeni mnogim stvarima i onda ih neko dodatno zbunjuje za neki film, predstavu… Ljudi su uskraćeni za jedno filmsko ostvarenje i umetničko delo, a zatim i za istinom“, kaže Jasna kojoj je sa zanatske strane uloga Aide bila veliki izazov, jer napominje da kod nas ženskih uloga najčešće nema, obično su svedene na funkcije, neovisno o tome da li je riječ o filmu, televiziji ili pozorištu.

„Sa Aidom se posle dugo vremena pojavila takva jedna filmska rola. Tako da mi je to bio svojevrsni zalogaj, pre svega zanatski. Ogromna stvar, koju do sada nisam imala prilike u tolikoj meri da radim. U pozorištu sam imala tako velike zadatke, ali na filmu ne. Ne znam koja glumica kod nas je imala tako kompleksan zadatak kao što je uloga Aide. To je nekakav prvi nivo, a druga stvar je to što sam dobila priliku da konačno izbacim iz sebe sve što mislim i osećam o svim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije i to je meni strašno značajno. Odrastanje u SFRJ, a zatim i sve ono što se desilo je ostavilo velik trag na moju generaciju i to negde naravno stalno pakuješ, držiš u sebi, nemaš prostor da kažeš. Ja nisam neko ko priča, ja volim da pričam kroz uloge. To je način na koji ja najviše volim da se izražavam i mislim da sam tu i najuspešnija. Naravno, kada je tema Srebrenica, neukusno mi je da pričam kako mi je teško pala uloga u odnosu na to šta su stvarni ljudi prolazili, tako da reći ću – nije mi bilo teško.“

Nagradu za najbolju evropsku glumicu Jasna Đuričić posvetila je majkama Srebrenice, svim srebreničkim žrtvama ali i svim majkama u ratovima. Posveta potiče od osjećanja da u svim ratovima najviše stradaju majke i djeca.
„Mi imamo još uvek sveže rane sa svih ratišta koje ko zna kada će zaceliti, a nagradu sam posvetila njima zato što se na majke, odnosno žene u ratovima niko ne osvrće. Te žene su heroji za mene. Dolazi i iz konteksta da je to posveta i mojim bakama, prabakama, našim bakama. Mi smo svi jedno, pogotovo na ovim prostorima. Ti ne znaš ko je ko, to su takva vekovna mešanja, zato je sve ovo što se dešava stupidno do bola. I tako kad su me pitali, da li mi je bilo teško. Ne, na neki čudan način mi je to poznato. Dugo sam razmišljala kako je to meni poznato, ali eto moguće je,“ objašnjava naša sagovornica koja put ka pomirenju na ovim prostorima vidi kao rezultat zajedničkog i sveobuhvatnog truda, prije svega onih koji su na pozicijama moći. 

Kada bi oni aminovali i rekli, dosta je sad sa nacionalizmima, stvar bi se veoma brzo sredila. Stvari su veoma jednostavne, nema specijalnog recepta. Vrlo brzo bi se olakšanje osetilo. Većina ljudi je sklona tome da misle da je to nemoguće, kako su u pitanju generacije koje su u sukobu, ali to nije tačno. Mi smo imali takve primere, i to prosto mora od glave da pođe, a onda i svi mi zajedno. Ja lično pokušavam da živim svoj život najbolje moguće i da dajem najbolje moguće od sebe i mislim da tako pridonosim. Takođe svedočimo i velikoj autocenzuri. Ljudi koji su npr. nastavnici istorije. Oni mogu da nađu načine da ispričaju kako je šta bilo, bez obzira na to šta piše u udžbeniku. Ali je velik strah u malom čoveku, koji unapred cenzuriše sam sebe, a samo je potrebno da si iskren i čist i da imaš dobre namere. Kad bi ljudi imali dobre namere i raspoloženje, a ne da idu sa stavom ‘oni su meni dali taj udžbenik, u njemu piše to i to’, jer plan i program treba da služi samo kao okvir, bar kad je u pitanju naša savremena istorija. Uzela sam sad primer obrazovanja, ali je i u drugim sferama tako. Promena je zajednički posao, ali pre svega vlada jedne zemlje mora da se odredi jasno i glasno pa kud puklo da puklo. Najgore je što je u Srbiji sve to zamuljano, što nema jasnog stava.“

Posljednji film Jasne Đuričić čiji složen proces nastanka oslikava i samu temu zove se “Heroji radničke klase“. Nastajao je dvije godine i ni na jednom konkursu njegovi kreatori nisu dobili podršku. Ipak, da ne postoji vjera u umjetnost kao sredstvu promjene i putu ka podizanju svijesti, ni ona se kako kaže ne bi bavila svojim poslom. 

Foto: Nemanja Babić

„Mada sve češće, dok radim, osećam se nekako sve usamljenija i ja i ljudi sa kojima radim. Opšti je utisak da samo nekolicina ljudi pravi takve nekakve iskorake i uopšte ima želje za tim. Ne mislim da sama umetnost može da promeni svet, to tako bombastično zvuči, ali umetnost menja čoveka i to je ono u šta ja verujem. Verujem u pojedinca, ne verujem ni u kakve mase i mislim da je to uvek naš put i put svega, od našeg mikrokosmosa do makrokosmosa“, govori dodajući kako su „Heroje radničke klase“ snimali bez honorara, onda kada je ko imao vremena.

„Završili smo ga posle dve godine, a onda je došla na red postprodukcija za koju nismo imali novca. Bilo je potrebno nekih 10 hiljada evra, što je u filmskom svetu veoma mala cifra i to za poslednju scenu, jer je morala da se uradi uz pomoć CGA-ja. Samo za to je bio potreban novac, koji smo na kraju i dobili, krajem prošle godine – Filmski centar Srbije je dao pare za to i reditelj Miloš Pušić je završio film. Moj odnos prema tom filmu je čudan jer je udaljen, mnogo godina je prošlo, s obzirom da smo ga snimali od neke 2016. godine. S druge strane, sad kad pogledam, taj film je urađen bez para a zove se ‘Heroji radničke klase’ i to je fantastično. Uvek su različiti procesi kako se nešto namesti. I takav film za koji sam se pitala kako će se sastaviti došao je čak i do Berlina. Relativno nedavno sam bila u Zagrebu povodom jedne predstave, i novinari su krenuli da me intervjuišu samo o ‘Herojima radničke klase’, a ne o predstavi zbog koje sam bila tu. Film je prikazan na jednom festivalu u Zagrebu i svi su puni dobrih utisaka. Sjajne vibracije potiče taj film i to mi je posebno drago. Pokazatelj je da je moguće i tako“, govori Jasna Đuričić koja je za svoj pozorišni angažman dobila jedno od najprestižnijih glumačkih priznanja u Srbiji – Dobričin prsten za životno djelo. Svoje bogato pozorišno iskustvo prenijela je na film.

„Sve što sam vežbala u pozorištu, prenela sam na film. Meni je sada, u ovom životnom trenutku, profesionalno daleko lakše raditi na filmu nego u pozorištu. Kada radite na filmu ili nekom televizijskom projektu, vi to uradite danas, to se snimi i možete da zaboravite na to potpuno, a za pozorišnu predstavu nikad ne znate koliko puta ćete je igrati, da li su dobre uloge. Proces probanja u pozorištu je dugotrajan, traje po mesec i po dana svaki dan. Smatram da je za pozorište potrebna mladalačka energija“, smatra naša sagovornica te dodaje kako je zbog rodno očekivanih uloga od žena, glumicama u profesiji znatno teže.  

One, sem što su glumice, u nekom trenutku postaju i majke, supruge. To je mnogo zadataka u radnom vremenu koje se ne zna i gde se radi dok se ne uradi. Tako da je veoma teško sve to uskladiti. Kao i u svim ostalim poslovima. Danas svi mnogo radimo i organizacija života je nauka za sebe. Položaj glumice je veoma diskutabilan. Mi smo daleko od sveta, jer su scenariji gotovo u potpunosti posvećeni muškarcima i muškom svetu. Da li ste videli neki film da tretira ženske probleme, život neke žene? To se gotovo nikad ne dešava kod nas i to je pokazatelj stanja u društvu. Filmovi, serije, predstave… Zapravo su odraz društva. Sve što se inače dešava se reflektuje na pozorište i film.“

Vanja Ratković (1991, Sremska Mitrovica) diplomirana je kulturološkinja i freelance novinarka. Od 2015. godine je u medijima, na novinarskim i uredničkim funkcijama. Primarno se bavi temama iz oblasti umetnosti i kulture, ali i sfera ljudskih i manjinskih prava, društvenih fenomena i istorije. Pokrenula je i samostalnu Youtube emisiju “Zujanje”.

Related Posts

OLJA RUNJIĆ, književnica i direktorica Festivala „Škure“:  Još uvijek sam zaljubljena u ljude,  i kad mi se najmanje sviđaju, zagledana sam u dobro u njima

Nakon što je završeno još jedno izdanje Međunarodnog festivala savremene književnosti Škure, razgovarale smo sa Oljom Runjić, osnivačicom i direktoricom Festivala. Pričale smo o životu na relaciji Beč-Šibenik-Sarajevo, provincijskim mentalitetima, iskustvu egzila, jeziku, teroru desnice i patrijarhata koji suvereno korača u naše prostore sloboda i inspiraciji koja (potencijalno) izvire iz ovakve zbilje. Olja Runjić piše prozu i […]

Mladost u egzilu

Pitanje mladosti u današnjem vremenu je neriješeno pitanje. Živimo u vremenu u kojem vlada kult mladosti koji nam mladost oslikava kao najbolji period života, svi žele da ostanu mladi, da budu lijepi i vitalni. Danas je mladost na tronu čovječanstva. Uporedo se odvija surova stvarnost, u kojoj je omladina izložena lutanjima, izgubljenosti, nezaposlenosti, socijalnoj marginalizaciji i sveopštoj[…]