„Krajnja zloba, patologija ili ideološko ubeđenje nisu nužni kako bi pomogli pojedincu da počini beskrajno zlo“, citat je teoretičarke politike i filozofkinje Hane Arent koji mi se činio najprikladnijim za početak teksta o tako teškoj i bolnoj temi rata u Bosni i Hercegovini i Sarajeva pod granatama, tom gradu sa kojim sam odmah osetila povezanost i pripadnost.

Ta misao o tezi banalnosti zla zapravo je toliko jeziva da emotivno parališe. Čini mi se da je prirodna ljudska težnja potraga za odgovorima, shvatanju uzroka određenih dela – da li je nešto nužno produkt patološke mržnje ili jednostavno izvršavanje volje državnog aparata… Ali kada pomislim na masakr na Markalama ili Srebrenicu, jedstavno se sve anulira. Svaka potraga za odgovorima čini se besmislena i zapravo nastupi ta emotivna paralisanost. Takav sentiment mi se probudio i tokom posete izložbi ”Opsada” u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, 12. aprila, kojom je obeležena 30. godišnjica opsade Sarajeva.

Izložba je obuhvatila fotografije Pola Loua, tokom njegovih sporadičnih poseta opkoljenom Sarajevu od 1992. do 1994. Ovaj engleski fotograf preneo je scene iz svakodnevnog života Sarajeva kroz ekspresivni crno-beli film. Dokumentarističke, a istovremeno sa snažnom emocijom, fotografije su svedočanstvo patnje sarajevske raje i golgote koju su prošli. Kroz ove isečke života Sarajlija, pored sve težine, provejava i njihova borba, kroz umetničke i kulturne događaje, izbor za Mis. Taj duh grada očuvan je i u najtežim trenucima, uprkos svom hororu realnosti koji je bio prisutan.

Ipak, u meni se dogodila emotivna paraliza koja me je obuzela prilikom posete izložbi, a iza koje zapravo stoji velika tuga i bol koju su probudile slike. Navirale su mi i misli o tome kakav je odnos savremenog društva Srbije prema ovoj temi, koliko su spremni na suočavanje sa istinom, koliko i kakvo znanje o tome imaju mlađe generacije…

Postoje ljudi u Srbiji koji znaju istinu i glasno je govore. Nisu kritična masa, ali postoje. Opiru se desničarskom teroru relativizacije, istorijskoj distorziji, sveopšte narativu negiranja ili nemogućnosti stavljanja prave definicije – u Srebrenici je počinjen genocid, a ne ratni zločini. Takvi ljudi su u institucijama poput Centra za kulturnu dekontaminaciju, Endžio habu. Poslednji stubovi slobode i odbrane od propagandne mašinerije. Jasmina Đuričić u podkastu Agelast kod Galeba Nikačevića. Aida Ćorović koja je pokušala da ukloni mural Ratka Mladića na Vračaru. Žene u Crnom sa svojim protesnim akcijama.

Koliko je nama u Srbiji bitno da znamo da imamo sugrađane istomišljenike, verujem da je i vama u Bosni jednako važno. Da ne zaboravljamo ni Prijedor ni Zvornik. Postoji prva, ukaljana Srbija, ali postoji i druga koja je glasna i koja ne podleže pritiscima. Ova podela društva evidentna je i na stensil grafitima portreta Ratka Mladića koji su osvanuli na Dorćolu. Dođu nacoši i iscrtaju, pa dođe zdrav razum i prekriža i ispiše veliko Z (kao zločinac) pored. Pa zatim opet dođu uskoumni nacoši i iscrtaju, ali se ovi drugi opet vrate i uzrate grafički udarac.

Nekada se čini kao večni sukob duboko podeljenog društva. Tokom tri decenije od početka opsade Sarajeva, garniture vlasti u Srbiji su se menjale. Od Đinđićevih reformi i pokušaja suočavanja društva sa istinom, do današnjeg zvaničnog stava države koji je i dalje kontradiktoran, neujednačen i konfuzan. Ipak, da citiram i Foksa Moldera: Želim da verujem… Da će celokupno društvo u Srbiji u jednom momentu stići do katarizičnog prihvatanja onoga što se dogodilo i glasne osude rata.

Do tad, nama koji smo na strani pravde, ostaje da ne zaboravimo i gde god možemo da ističemo istinu, koja je i jedan od ključnih alata međunacionalnog pomirenja. A tu je uvek činilac i ljubav. U mom ličnom slučaju ljubav prema Sarajlijama i ovom gradu, kako bi rekao Damir Imamović: “iznad Trebevića u kome je sinje more priča”. Punih života, tolerancije, radosti, dobrote, suživota i lepote. I pored krvave istorije, ova suština Sarajeva će uvek postojati i opstajati, bez obzira na sve. I zato ćemo večno biti zaljubljeni u njega.

Vanja Ratković (1991., Sremska Mitrovica) diplomirana je kulturološkinja i freelance novinarka. Od 2015. godine je u medijima, na novinarskim i uredničkim funkcijama. Primarno se bavi temama iz oblasti umetnosti i kulture, ali i sfera ljudskih i manjinskih prava, društvenih fenomena i istorije. Pokrenula je i samostalnu Youtube emisiju “Zujanje”.