Milica Tomović, rediteljica: Svi smo izgradili svoje mikrokosmose da ne bismo odustali

U okviru besplatnog dostupnog online programa Jadranske mreže festivala biće prikazan i film „Kelti“ beogradske rediteljice Milice Tomović, nagrađen Srcem Sarajeva za najbolju režiju. 
O komornoj atmosferi devedesetih koje nikako ne prolaze, nužnosti izgradnje vlastitih malih svjetova u kojima se sigurno osjećamo, istorije koja ne prestaje da se ponavlja i ratovima koji nikako da prođu, Milica Tomović govorila je za portal uKONTAKTu.

„Pravi uzrok mog ludila i našeg ludila je država“, jedna je od replika iz vašeg filma. Mislim da nas je sve rođene i stasale na ovom prostoru itekako determinirala. Da li neki procesi, kakav je sam rad na filmu koji se bavi devedesetim, osvjetljava lične perspektive, da li vam je nakon filma, ono što nam se svima desilo, barem malo jasnije, ili je on još jedna potvrda kako vama tako i publici, o tužnoj istini da se obični mali ljudi ni o čemu ne pitaju nego samo postaju žrtve velikih društvenih mijena?

Ta replika je namenski pozajmljena iz fanzina koji je nastao početkom rata devedesetih na kom je između ostalih radila i Andrea Tomašević, koja se spominje u filmu. Ona dobija i svoj prostor u toj kuhinji, tog mladog bunta i otpora samo u obliku muškarca-dečaka Strica pankera. Bilo mi je užasno bitno da se stavovi koje  svi mi kolektivno, moje okruženje delimo, nekako malo i stavi u taj kontekst isto sadašnjeg u vidu tog lika, te moje generacije, koja još uvek ne želi da odraste, po tome kako se oblačimo, ponašamo i tako dalje. Tako da sve to dobija smešno-tužni prizvuk, ali i dalje  svakako iskren.

Izvinjavam se na ovoj digresiji, ali prvi put da neko istakne taj dijalog i napokon da mogu malo i fanzinaše da spomenem, koji su jako bitni za našu ex-Yu punk DIY supkulturu, zar ne. 

A sad odgovor na pitanje (smijeh). I dalje mi ništa nije jasno, još manje mi jasno kako nam se ovo danas dešava i kako se istorija uporno ponavlja. Mislim da ja to istražujem kroz međuljudske odnose, jer kako ne možemo pobeći od istorije koja se ponavlja, tako da ne ne možemo izaći iz tih nasleđenih matrica ponašanja naših roditelja, roditelja naših roditelja i tako dalje.

Možda još nisam odgovorila na pitanje, da mislim da se ništa ne pitamo i svake decenije se iznenadno, i to nas najviše boli.

„Prije rođenja nismo imali izbor da biramo veru i naciju, posle rođenja imamo izbor, biti čovek ili nečovek“, takođe možemo čuti u filmu. Koliko vas i na ličnom i na umjetničkom planu ovi drugi, nečovječni izbori obeshrabruju? Šta je ono iz čega crpite snagu a što je potrebno da se prevaziđe tolika koncentracija zla koju smo naslagali posljednje tri decenije i od čijeg dodatnog dodavanja slojeva, čini mi se, ne odustajemo?

Isto direktno citiranje Ivana Glišića, kako on kaže postulat njegove Punk Prisne Porodice.  

Ne znam šta da kažem, nečovečni izbori me ne obeshrabruju, jer nisu moji izbori ti koji su nečovečni i samim tim sam dobra pred sobom. Moji prijatelji i porodica isto ne prave nečovečne izbore, tako da se ogledamo i dobro držimo. Na žalost oformila sam taj mikrokosmos u kome postoji jedan zdrav odnos, podrške i ljubavi, provociranja u smislu umetničkog napretka…što kažem na žalost, zato što realno ne može tako da se živi, jer sa vremena na vreme ovaj “pravi kosmos” krnji taj naš. I onda te osvesti gde si i šta živiš. Ali valjda samo svi izgradili svoje mikrokosmose, da ne bismo odustali? I ja nas razumem (smijeh). 

Zbog čega vam je bilo važno da u vrijeme kada je sve počelo na ovim prostorima da se urušava inkorporirate i priču o istospolnim ljubavima za koje se, pogrešno, ponašamo kao da su od savremenih godina prisutne, zapravo od trenutka kada je borba za LGBTI prava postala vidljiva?

Pa iskreno nisam gledala kao nešto što je važno, samo kako su nastajali likovi Mama, Tata, Minja, Tamara, Baka, tako su nastali i Ujak, Neša, Zaga i Ceca. Bez nekog sad velikog plana, došli su organski, kao i drugi moji prijatelji Anka, Stric i Tanja. Ali da to je često pitanje i zanimljivo je što je često, što bi rekla Maša Seničić, težićemo budućnosti, kad se takva pitanja neće imati taj egzotičan „status“, nego će se postavljati pitanje zašto Neši nedostaje ljubljenje? Zašto Zaga i Ceca imaju toksičan odnos (smijeh).

Jasno je to i iz vaših intervjua ali i iz atmosfere filma, da nam devedesete nisu daleko otišle. Kako objašnjavate činjenicu da smo ih tako čvrsto privezali uz sebe, da rat nikako da prođe?

Jer nisu otišle, a opet i jesu, došle su i generacije koje su punoletne i ne znaju ni da je bio rat, ne znaju naprimer ko je Slobodan Milošević. Suludo zar ne, prosto nepojmjlivo – ali opet, govorimo ipak generaciji iz Beograda. Mislim dok se svi ratni zločinci ne osude, dok svaka vlast ne stane jasno i glasno iza osude, dok se sve žrtve ne priznaju, taj rat neće proći. Ne znam, ja mislim tako. Nisam pametna. 

Tema dječijeg rođendana, kao centralnog događaja u filmu, jako mi je zanimljiva i van konteksta devedesetih. Imam lično traumatično iskustvo kada se organizacija dječijeg rođendana poklopila sa finalnom fazom raspada braka roditelja. Pretpostavljam da taj privid, posljednjih pokušaj očuvanja sigurnosti i sloge kao što je dječiji rođendan, nije slučajno izabran. 

Iskreno zato što je moj rođendan te 1993. bio katastrofa, iz moje vizure, iz vizure mojih roditelja bilo baš fino, deca malo pravila haos, ali to je to. Tu se desila inicijalna ideja i to što sam želela da radim u jednom prostoru, pa sam morala da smislim povod. U jednom prostoru, da objasnim čitaocima, ne zato što sam luda za jednim prostorom i to mi je koncept, nego zato što na konkursima za dugometražni film, nisam prolazila sa zahtevnijim scenarijima, pa sam odlučila da napravim sebi uslugu i napišem low budget film. Mada iskreno Kelti jesu bolje napisani, od prethodnih scenarija (smijeh).

Imate li neku vrstu ljutnje zbog toga što pripadate generaciji koja nije mogla uticati na odluke devedesetih – a te su se odluke itekako preko nje prelomile – ili ste tokom godina uspjeli da izgradite neku vrstu ravnodušnosti ili barem pomirenosti?

Bila sam ljuta, a onda kad nam se desila  2012. postalo mi je sve jasno. 

Uz niz drugih pohvala koje film zaslužuje, kasting je sigurno jedna od prvih. Kako ste birali glumce i glumice i kako ste u rediteljskom radu stvarali harmoniju u partnerskoj igri, koja je obojila film?

Bio je to kolektivni rad, temeljnih glumačkih proba, gde se radilo na kolektivnoj dinamici. Pravili smo tu prvo porodičnu dinamiku između roditelja i dece, pa onda širili na širu porodicu i prijatelje. Imali smo mesec i po dana probe, tri-četiri puta nedeljeno od po nekoliko sati, svi su zaista predali i radili na svojim likovima u improvizacijama, a ja sam uživala.

Koliko se po vama odrazilo na nas pronalaženje zamjene za primarne sastojke na ukupnom planu naših života. Mislim, referirajući se na film ali i na proživljeno, na simboličku zamjenu margarina za puter, orahe za bademe, do nekih drugih zamjena s kojima smo stvarali privid normalnosti, što ne znam koliko smo uspjeli, sudeći po ukupnoj „nenormalnosti“ koju danas živimo. Jesmo li svi nekako pokušavali da ispadnemo kao najbolja verzija koncnetrata iz kog su nastajali step sokovi, prisutni u filmu, hoću reći jesu li nas okolnosti dovodile u poziciju da svako malo pokušamo biti najbolji instant rezultat iz nečega što nije najkvalitetnija sirovina?

(Smijeh) sviđa mi se ovo pitanje, pa ja mislim da sam najbolji mogući koncentrat Milice Tomović od svih mogućih Milica Tomović, mada sad kad sam ovo rekla, ne verujem toliko u to. Mislim ipak da jesam, ništa nama ne fali, da nisu nam najbolje karte udeljene, ali kome pa jesu.

Jasno je da ste bili prinuđeni stvarati niskobudžetni film, koliko vam nakon vremenske distance i urađenog, upravo ti limitirajući momenti djeluju kao najbolji preduslov za nastavak ove filmske priče. Čini mi se da je baš i najbolje bilo da se sve skoncentrira u taj jedan mali klaustrofobični prostor, a možda biste prirodno posegnuli za nekim kadrovima van te skučenosti, da ste za njih imali preduslove.

Pa sa obzirom na to da je osmišljen film kao niskobudžetni, kako sam napisala, tako sam i režirala, već su upisane bile neke stvari u scenariju, način kako su akcentovane. Ja sam znala da na tom rođendanu želim da publika bude jedan gostiju i da može sa vremena na vreme ide iz sobe u sobu, pa sam to pokušala da prenesem na filmski jezik, te kamere koja klizi i luta, ali nekako nenametljivo.

Uvijek iskusne filmadžije kažu kako je najbolji preduslov za komplikovanje rada na filmu uvođenje djece i životinja. Kod vas ih nije manjkalo, djece posebno. Kako ste izašli na kraj sa tim izazovnim zadatkom?

Imala sam sreću da sam od završetka fakulteta počela da radim na filmovima kao asistent, pa je to poslužilo kao odlična priprema za ono što me čeka u sopstvenom filmu. Prve kastinge koje sam uradila su bili sa decom i od njih sam puno naučila, strpljenje je tu najbitnije i nekako da se svede sve na igru i kad se igraju da budu u tome stopostotno. Tako da sam pre snimanja i sa njima imala probe, razne improvizacije raznih rođendana i oni su bili manje-više spremni za snimanje. Pošto nam je snimajući dan počinjao sa njima, oni su nam punili baterije za ostatak noćnog snimanja. Ma bilo je super, baš smo svi uživali, cela ekipa Kelta.

Koji su filmovi iz devedesetih, a iz srpske produkcije, za vas bili važni i šta vam je bilo važno da vi ispričate kada ste se uopšte režijom počeli baviti?

„Virdžina“, „Tito i ja“, „Ni na nebu ni na zemlji“, a najviše kad sam bila mala sam gledala Dragojevićeve filmove – „Mi nismo anđeli“, „Rane“ i „Lepa sela lepo gore“. Sigurno postoji još nešto što mi sad ne pada na pamet, ali ta „Virdžina“ mi je baš ostala i nisam je skoro gledala, mogla bi. Ne znam meni su ljudi bitni i priče koje se baziraju na međuljudskim odnosima me uvek osvoje. A filmovi koji su uticali da se bavim režijom,  od Žan Klod Van Dama u „Kikboxeru“ koji mora da osveti brata, od taksitkinje koja mora i da odgaja svoje dete između vožnji u filmu „10“  Kijerostamija. Tako nekako, ne znam teško pitanje, zahteva puno razmišljanja, sad pri kraju mi nedostaje mozga i sve više što bih više govorila, mislim da bih sve više bila neiskrenija, jer bi se trudila da budem nešto pametna, tako da bolje da ovde prestanem.



Related Posts

Marko Đorđević, reditelj fillma “Za danas toliko”: Pevati iz srca i bez opterećivanja, bio je jedan od lepih zadataka ovog filma

U porodičnom domu, negdje u Srbiji, kasnije ćemo saznati da je riječ o Kragujevcu, muškarac, očigledno otac djevojčice koja mu pomaže u pripremi, pravi kolače, čupavce. U večernjim satima pridružuje im se, nakon izlaska, i jedna žena. Pomislićemo da je ona djevojčicina majka, a muškarčeva supruga. Ali ne, ona je sestra ovoga što pravi čupavce. Imaju još jednog […]

Pečat nesvakidašnjem entuzijazmu i trčanje kroz zidove rodonačelnika video arta u našoj zemlji

Povodom izložbe video radova Likovne grupe Zvono u Galeriji Manifesto  Piše: Kristina Ljevak Bajramović  Likovna grupa Zvono osnovana je u Sarajevu 1982. godine. Njeni osnivači bili su Aleksandar Saša Bukvić, Stadko Hadžihasanović, Sead Čizmić, Narcis Kantardžić i Biljana Gavranović. Kasnije im se pridružuje Kemal Hadžić. Nesvakidašnji šesterac započeo je tako izuzetno putovanje u polju pionirskih koraka video[…]