Boris Isaković: Poštovanje drugog čoveka je civilizacijska tekovina

Razgovarala: Katarina Koljević

Boris Isaković, jedan od najcenjenijih glumaca u Srbiji i regionu, osim zavidne glumačke karijere, dugugodišnji je profesor glume na novosadskoj Akademiji umetnosti, dok je ranije bio u angažmanu ansambla Srpskog naradnog pozorišta u Novom Sadu. Kada je reč o filmu, početkom godine, na 72. izdanju Berlinala (Međunarodnog filmskog festivala u Berlinu) premijerno je prikazan film „Heroji radničke klase“ u režiji Miloša Pušića, u kome Boris Isaković ostvaruje jednu od zapaženih uloga. Dok je na nedavno završenom 79. izdanju filmskog festivala u Veneciji, svetsku premijeru imao film „Da li ste videli ovu ženu?“ u režiji Dušana Zorića i Matije Gluščevića u kome, takođe, glumi Isaković.

Film „Heroji radničke klase“ Miloša Pušića premijerno je prikazan u Srbiji na jubilarnom 50. FEST-u? Poznato je da je film snimljen sa veoma malim budžetom u nesvakidašnjim okolnostima. Kako te okolnosti korespondiraju sa glumačkom igrom? 

Scenario za film „Heroji radničke klase“, koji je sniman pre otprilike pet godina, čitao sam u raznim fazama, jer smo posle „Odumiranja“ (2013), Miloš Pušić i ja napravili dogovor da ponovo radimo zajedno. Nisam direktno učestvovao u pisanju scenarija, Miloš je radio sa svojim kolegama Ivanom Kneževićem i Dušanom Spasojevićem, ali smo u kasnijoj fazi rada Jasna (Đuričić), Miloš i ja utroje čitali scenario i zajedno radili na dijalozima i scenama. Scenario nikako nije prolazio na konkursima, ali Miloš je rekao da ne želi da taj projekat ostane nesnimljen, sa čime sam se ja odmah složio. Zašto bi neki delovi naših života ostajali tako u nekim fiokama? Miloš je vrlo ozbiljan čovek i reditelj i kada smo krenuli da snimamo nismo osećali nikakve produkcijske nedostatke. To je bio pravi set i mi smo se tako i osećali, bez obzira što tu ne postoji mnogo rasvete i velika kamera, ali je priča postojala i to je ono najvažnije. Niko nije imao ogromne nade ili ambicije. To je bio izazov za nas same – da vidimo da li je u ovoj eri tehnoloških napredaka moguće snimati i na ovaj način. Kako je montaža napredovala, Miloš je preinačavao prvobitni scenario. Imao je vremena da mu stvari odleže pa da ih gleda ponovo i da stekne novu vrstu objektivnosti. Mene je zanimalo kako film izgleda na velikom platnu. Očekivao sam da se tu, sigurno, naziru svi takozvani produkcijski nedostaci, i da je nemoguće je da to bude ispeglano bez para. Ali, eto, ovaj film i bez toga stiže u Berlin. To svakako govori nešto.

„Heroji radničke klase“ osvrću se na neke od ključnih metastaza korupcije u našem društvu. Stilski pristup filma delimično oslikava gerilski način rada na ovom filmu. Da li mislite da je ovakav stilski pristup na dubljem nivou povezan sa narativom i idejom ovog filma i ako jeste, na koji način? 

Upravo po tome se vidi da Miloš dobro poznaje film i šta iz kojih uslova može da nastane. Sve što je tako prljavo u slici, sva ta estetika, na koju si primoran, mora i da se održava. Puno filmova se zapravo radi baš tako, na primer puno filmova iz američke nezavisne produkcije. I postoji nešto strašno uzbudljivo u takvom načinu rada. Na tom snimanju sam se osećao kao na bilo kom drugom, to je stvar odnosa prema materijalu. Uslovi su spoljna okolnost. Treba igrati i biti istinit, to je jedino važno. Ovde je bio slučaj i to da treba biti istinit i u odnosu sa ljudima koji su naturščici. Drago mi je da se ubeležio kraj karijere Badže Pleskonjića koji me je fascinirao na snimanju. Postojalo je nešto suludo autentično u njegovoj igri. Taj zahtev prilaska nekoj drugačijoj vrsti istine, nekoj dokumentarnosti u igri, to je bilo nešto što je meni bilo primamljivo i izazovno. To je oštro iskren film, sa krajem koji je bizaran, neverovatan. Miloš je od početka znao da to hoće i bez obzira na sve što se menjalo u montaži, znao da je to kraj koji hoće. 

Da li su „Heroji radničke klase“ pobuna protiv sistema o kome govore, i u pogledu načina svog nastanka i tematski? Da li je danas autorski film sam po sebi pobuna? 

Nas je profesor Bora Drašković učio da iza svake predstave stoji neka vrsta zavere i pobune. To je pobuna nekih ljudi koji su se skupili u grupu i znaju zašto rade to što rade, kome je to namenjeno, kakav je to pogled na svet u kome živimo. Uvek je to dobro imati na umu, i na filmu i u pozorištu. I kod velikih i kod malih produkcija. Ta pobuna je uslov za nastajanje bilo kog umetničkog dela. 

Koliko je važno prisustvo ovakvih tema na filmu danas? Kako je ovakva vrsta pristupa i rad sa natuščicima doprineo samoj temi? 

Svakodnevno stradaju radnici po raznim neobezbeđenim gradilištima. Teme radnika i njihovih prava nema na filmu. Davno je prošlo vreme socijalizma i nema više brige o tim ljudima. Dijaloge jesmo menjali u radu ali su tu postojali jasni živopisni likovi koji govore o socijalnom statusu raznih ljudi, kao što je moj lik koga u filmu zovu Profesor, a koji radi na gradilištu jer nema drugog posla. Naturščici se tokom procesa opuštaju, a ovde često nije bilo ni velike kamere, pa ni od čega da se opuštaju.  Fotoaparat tako mali da se često nije znalo ni gde je direktor fotografije. Tu kao glumac dobiješ nadzadatak jer ne možeš da očekuješ da se naturščici prilagode i bave glumom a istovremeno na filmu često oni mogu da te zbrišu kao glumca – ako ne slediš njihov trag to će biti dva jezika. Volim da se adaptiram u skladu sa natuščicima.

Spomenuli ste mlade glumce sa kojima ste sarađivali na ovom filmu. Osim bogate glumačke karijere, kako na filmu tako i u pozorištu, dugogodišnji ste profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kako Vaše iskustvo pedagoga utiče na Vaš rad kao glumca a kako Vaš glumački rad utiče na ulogu profesora? 

Kada sam primio svoju prvu klasu bio sam vrlo mlad i sam još u potrazi za sobom i svojim sistemom rada. Onda sam vrlo brzo shvatio da je to jako kompatibilno jer sam u radu sa mladim glumcima u neprestanom treningu. Sve te uloge koje su moji studenti radili sam proživeo sa njima. Odigrao sam deset puta više Šekspira i Čehova nego što bi inače imao prilike u pozorištu. Studenti su mi postali nepresušni izvor inspiracije. U velikoj meri sam u radu na akademiji shvatio i reditelje. Shvatio sam koliko je potrebno održavati kreativnu energiju i razmenu u jednostavnom principu primanja i davanja. Studenti često upadnu u krize, što je normalno, i ti onda moraš da vučeš napred i da im se daješ. Ali onda kada dobiješ nešto nazad od njih, kada vidiš kakve uloge prave i kakve uspehe ostvaruju, ti sada već bivši studenti, tu se kao profesor raduješ više njihovim nego svojim uspesima. To je sad već jedna ogromna porodica divnih mladih glumaca.  

Domaći film je češće tema polemika a ređe izbor koji gledaoci prave kada odlaze u bioskop. Kakva je pozicija domaćeg filma danas u odnosu na stvarnost u Srbiji? Da li autorski film uspeva da napravi neku razliku i utiče na stvarnost i društvo?

Sigurno da da. Ne znam koliki je to broj ljudi do kojih autorski film dopre ali sigurno da oni postoje. Govorili smo ovde o pobuni i smatram da kada bi se filmovi tako radili, kada bi naša okupljanja oko priča koje želimo da ispričamo bila takva, možda bi i bilo većeg dometa. Nisam još uvek uspeo da na akademiji sprovedem da se svi studenti sa audio-vizuelnih medija i sa režije i glume spoje na jednom predmetu i da se zajednički pročita tekst nekog komada. Onda bi na taj način došli do toga šta se od njih očekuje, kakva vrsta učešća i čega su to oni deo. Možda je sumanuto u današnje vreme tako razmišljati, ali verujem da bi se na takav način dolazilo do kvalitetnih dela koja bi trajala. Kod nas se često i probe reditelja i glumaca zbrzaju i ulazi se u egzekuciju bez neophodnog razumevanja. Ulazi se u tu trku za rezultatom. To je trka i borba u kojoj si pokošen odmah. Nema trke za rezultatom, on je u Božijim rukama, i njega će biti. Ono čega ima – to je naš zajednički napor, usmeren u istom pravcu. To je guranje Sizifovog kamena uzbrdo i samo će nam biti lakše ako ga svi zajedno guramo. Nama je u „Herojima radničke klase“ bio važan proces, niko o rezultatu nije ni mislio. O kakvom rezultatu da misliš kada snimaš film sa fotoaparatom i bez sredstava? Postojala je želja i strast prema procesu, a to već može da učini puno.  

Film kao medij ima dvojak karakter: on je umentičko delo, ali iza njegove proizvodnje stoji industrija i na samom kraju tog procesa mi imamo neki proizvod. Da li je za Vas film umetnost ili proizvod?

Postoji tu jedna stvar koja se zove montaža i koja je meni uvek bila i više nego zanimljiva. To je jedan moćan i kreativan posao. Mislim da tu do dolazi do te situacije da je umetnik sam sa četkicom ispred platna. Naravno, zavisno od onoga što si snimio, može da se desi da bude i osnov za histeriju, ako shvatiš da nemaš ključni kadar. Film se tu dešava u tišini jedne sobe i baš to govori o tome da je u pitanju umetnost, ma koliko to na setu ne izgleda tako. 

Koja su glumačka iskustva i uloge koje su na Vas ostavile najviše uticaja?

Opet je tu u pitanju Miloš Pušić. Radi se o predstavi a zatim i filmu „Odumiranje”. Tu sam se prvi put susreo sa tim šta znači kada si toliko dobro spremljen za ulogu, jer sam ja već nekoliko godina igrao tu ulogu u predstavi u Ateljeu 212 i onda je došlo snimanje filma. To je proces koji je bio božanstven, i u pozorištu i na filmu. Vrlo često smo u situaciji na filmu da uskačemo u uloge, nespremni. Na filmu je to sad počelo da se tretira kao normalno, a u pozorištu glumci beže od tih situacija uskakanja u uloge, da nekoga zameniš. 

U svojoj dosadašnjoj karijeri tumačili ste dosta uloga u ostvarenjima koje tematizuju ratove devedesetih godina u Jugoslaviji. Koliko je važan dijalog o bolnom nasleđu koje su nam ratovi ostavili i kakva je uloga filma u pokretanju takvih tema? Koji značaj za Vas kao glumca ima film „Quo Vadis, Aida“ Jasmile Žbanić, a koji za Vas kao za čoveka i gledaoca? 

Sa pojavom „Aide“ se videlo koliko je strašno da se ljudi uplaše jednog filma. Film koji se nije ni pojavio izazvao je paranoju. Mi smo u situaciji da političari govore o tome da ako dođu na vlast taj film nikada neće moći da se prikaže. To govori o slabosti. Takvi narativi treba svuda da se menjaju. Krajnje je vreme da se ove teme na neki način otvore, pa zatvore. Hajde da ne budemo ni pobednik ni žrtva, jer gomila ljudi nema ni veze sa ratom, ni sa jedne ni sa druge strane. Kada se skloni svaki nacionalni predznak tu ostaje ljudska patnja i empatija koju svaki gledalac oseti, ista ona koju osetiš kada gledaš i „Redova Rajana“ i bilo koji ratni film i budeš tužan, ali i zdrav. Ako mi neko kaže da ne treba da bude tužan na patnju drugog čoveka ja onda nemam šta da razgovaram sa njim. Sećam se tih situacija na snimanju i scena dolaska džipom među statiste. Razmišljao sam – da li treba da očekujem mržnju od tih statista od kojih su mnogi i sami bili u kritičnim ratnim situacijama? Naprotiv, naišao sam na veliko gostoprimstvo jer je ljudima jasno da ja igram ulogu. Objašnjavati da igram ulogu i da to nisam ja, to mi je stvarno nejasno jer govori o strašnom ograničenju svesti. To su površni narativi u svakom smislu. Iza svega u našoj profesiji treba da stoji plemenita potreba.  Mržnja bilo koje vrste ne sme biti osnov. Igrao sam Ričarda III iza kojeg ostaju leševi, da li to znači da možda nije trebalo da igram ovaj Šekspirov lik jer je on ubica koji želi vlast? Nema nažalost više ni ozbiljnih razgovora na tu temu. Mediji su tako podeljeni da svi očekuju da gučeš ovo ili ono, odnosno da gučeš protiv onih drugih, a ja ne mogu da živim u svetu u kome ću da budem u antagonizmu sa nekim. Prekratak je život za to.  

U svojoj karijeri ste imali prilike da radite i van granica ove zemlje i to na velikim projektima kao što je film „Last Christmas“ u kojem Vam je partnerka Ema Tompson, koja je ujedno i scenaristkinja filma. Kakvo je bilo iskustvo rada na tom filmu?

Paul Feig, producent filma je došao u Zagreb, jer nas par koji smo bili u užem izboru nismo na vreme dobili vize za Englesku. Tu je vidljivo koliko je kasting bitan, dakle za neku epizodnu ulogu je taj čovek doputovao i da bi uradio kasting. I njemu i Emi Tompson je to bilo bitno, jer iako je to epizodna uloga, radi se o porodici iz koje je glavna junakinja, koju tumači Emilija Klark. Sama Ema me je dočekala kada sam prvi put došao na set i uvela u režiju. Zaista je to bilo sjajno iskustvo raditi u vrhunski profesionalnoj atmosferi u kojoj svako izvrsno zna svoj posao. Mada moram priznati da je i domaća filmska ekipa na zavidnom nivou. Tu svi sektori svoj posao zaista rade svetski: kamera, rasveta, scena, to je zaista besprekorno. U Engleskoj oni samo imaju još gomilu asistentata koji kucaju na vrata trejlera. Najviše mi se dopalo što tamo glumac dolazi na set i tog trenutka počinje kadar. Kod nas može da se desi da se glumci „potroše“ pre nego što se dođe do samog snimanja. Novac je svakako veliki deo toga, ali se radi i organizaciji posla. Ima i toga koliko ti ljudi cene svoj posao. Svi su zahvalni na svom poslu i svako ima osećaj samopoštovanja i ličnog dostojanstva, a to se gradi kroz međusobne odnose u ekipi. Kada sam došao na set, to je bio skoro sam početek snimanja filma, ali sam shvatio da Ema Tompson zna imena svih ljudi u ekipi u kojoj ima preko 400 članova. Nisam mogao da verujem i pitao sam je kako to zna, a ona mi je rekla da je produkciji na samom početku tražila spisak ekipe i da je zatim sve upisala u svoju svesku. To govori o poštovanju prema svakome ko tu radi. Poštovanje drugog čoveka je civilizacijska tekovina. Dok ne počnemo da poštujemo jedni druge ne možemo ni sami sebe da poštujemo. 

Intervju inicijalno objavljen na Filmoskopiji https://www.fcs.rs/category/filmoskopija/

Katarina Koljević je diplomirala filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirala je i napisala nekoliko kratkih filmova koji su bili prikazivani na značajnim filmskim festivalima u regionu i Evropi. Bila je deo Sarajevo Talent Campusa 2020. godine. Režirala je i adaptirala nekoliko radio drama za Drugi program Radio Beograda. Radi kao asistent režije i reditelj kastinga u Beogradu.

Related Posts

OLJA RUNJIĆ, književnica i direktorica Festivala „Škure“:  Još uvijek sam zaljubljena u ljude,  i kad mi se najmanje sviđaju, zagledana sam u dobro u njima

Nakon što je završeno još jedno izdanje Međunarodnog festivala savremene književnosti Škure, razgovarale smo sa Oljom Runjić, osnivačicom i direktoricom Festivala. Pričale smo o životu na relaciji Beč-Šibenik-Sarajevo, provincijskim mentalitetima, iskustvu egzila, jeziku, teroru desnice i patrijarhata koji suvereno korača u naše prostore sloboda i inspiraciji koja (potencijalno) izvire iz ovakve zbilje. Olja Runjić piše prozu i […]

Mladost u egzilu

Pitanje mladosti u današnjem vremenu je neriješeno pitanje. Živimo u vremenu u kojem vlada kult mladosti koji nam mladost oslikava kao najbolji period života, svi žele da ostanu mladi, da budu lijepi i vitalni. Danas je mladost na tronu čovječanstva. Uporedo se odvija surova stvarnost, u kojoj je omladina izložena lutanjima, izgubljenosti, nezaposlenosti, socijalnoj marginalizaciji i sveopštoj[…]