“Rock je na neki način omogućio da na fotografijama ne budu samo mrtva priroda, aktovi i divni pejzaži u magli”

Fotografkinja Goranka Matić je jedna od najvažnijih hroničarki osamdesetih i devedesetih godina i svih turbulentnih dešavanja koja su obilježila period iza nas. Kroz fotografije pisaca, muzičara, reditelja, političara, istorijskih događaja, kao i autoportrete, Matić je svjetlopisala posljednje dvije decenije 20. vijeka, a sve to je dio retrospektivne izložbe Iskustvo u gužvi, premijerno predstavljene prošle godine u Muzeju savremene umjetnosti u Beogradu.  Početkom godine je banjalučka i bosanskohercegovačka publika imala priliku da vidi izložbu, koja je vrijedan i sistematičan uvid u ono što je autorica radila u domenima novinske, reportažne i umjetničke fotografije.

Koliko su se mijenjale stvari u posljednjih 40 godina? Šta je ostalo isto?

Isti su ostali prijatelji koji su bili i pre i sada, a još su živi.

U Beogradu je postojao Magazin JukeBox koji je bio jedan od najpoznatijih i najtiražnijih magazina rok muzike na teritoriji Jugoslavije. Moji prijatelji su ga vodili, tako da sam tu krenula, a posle prešla u Start i ostale novine okolo, što se tiče same fotografije. Što se tiče izlagačkog dela, u tom periodu toga i nije bilo previše, mada su postajale dosta dobre izložbe fotografija u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, a zatim i diljem Jugoslavije. Fotografija se izvlačila iz čvrstog zagrljaja foto i kino saveza. Rock je na neki način omogućio da na fotografijama ne budu samo mrtva priroda, aktovi i divni pejzaži u magli.

Kad posmatram recepcije mladih na izložbu Iskustvo u gužvi, oni reaguju prema senzibilitetu i nadam se da će tako biti i u Zagrebu u devetom mesecu, a zatim u Mariboru i Podgorici 2023. godine. Naše zajedničke uspomene osamdesetih i devedesetih ću prošetati diljem bivše Jugoslavije.

Foto-projektat koji je bio dio konferencije Drug-ca Žena, prvog javnog jugoslavenskog otvoreno feminističkog skupa 1978. godine u SKC-u dosta govori o uključenosti i feminističkom aktivizmu. Čega se najviše sjećaš iz tog perioda?

To je period kada je na neki način ekonomska stabilnost postojala, a odozdo je ključala neka politička potreba za razdvajanjem. Bili smo mladi i dosta bezbrižni. Pored ostalih pitanja, postavljalo se i žensko pitanje, mada u socijalizmu na prvi pogled to i nije izgledalo kao neko pitanje. Moja prijateljica Žarana Papić i još mnogo žena iz Zagreba, Ljubljane i belog sveta su imale potrebu da organizuju taj skup. Bila je to jedna od zanimljivijih stvari koja se tamo dešavala, pored tribina, koncerata i izložbi konceptualnih umetnika. Ja sam htela da radim izložbu, pa sam u galeriji SKC-a napravila izložbu žena koje sam pratila od dobi menstruacije pa do najstarije koju sam mogla da uhvatim. Pitanja su bila kako bi htela da se zoveš, kojim poslom bi htela da se baviš, u kom gradu bi htela da živiš i jedini realan podatak je bio koliko imaš godina. Tako sam praktično s njihovim portretima koje je forografisao Nebojša Čanković, fotograf SKC-a i s tim tekstovima napravila sliku žena u Beogradu, odnosno toga šta su njihove želje ili podsvesne šale. Sebe sam uzela kao Iru Fassbinder, mesto je bilo Budimpešta i bila sam madam javne kuće. To je bila jedna od zabavnijih manifestacija te konferencije, dok su druge žene teoretski razvratale celu stvar.

Nakon toga je došla 1980. godina, smrt Josipa Broza Tita i tvoj najvažniji rad Dani bola i ponosa. Kada si izašla napolje s fotoaparatom, jesi li bila svjesna koliko važan dokument stvaraš?

Šipak sam bila svesna. (smijeh) Pošto sam dete SKC-a, razmišljala sam na nivou ideje. Kada sam izašla u grad, videla sam da su svi izlozi ostali nepromenjeni samo su imali isti imenitelj, sliku predsednika koja je sa zida na kojem je stajala sada je smeštena na izlog i ima crni flor. To mi se kao ideja učinilo interesantnim. Koliko sam imala para, a bilo je dovoljno za dva slajda, toliko sam i slikala izloga po Beogradu. Tek kasnije sam shvatila da sam jedan od najboljih radova i svoj prvi rad napravila tada.

Ti si vizuelno oblikovala beogradski novi talas. Koliko je bilo promišljanja u tom trenutku, koliko su na tebe uticale stvari iz vana, a koliko je važna bila intuicija?

Više sam imala svest o trenutku, nego širu sliku. Naravno, pratili smo strane časopise koji su se uvozili, imali smo dosta stranih knjiga, gledalo se mnogo filmova i pratili smo duh vremena. To je svesno/podsvesno uticalo na moj rad.

Album grupe Idoli Odbrana i poslednji dani iz 1985. godine pokojni Ante Perković novinar i muzički kritičar označava prvim albumom 7. republike. S druge strane, mnogi tvrde da taj album od vizuelnog identiteta pa do sadržaja koketira nacionalizmom. Kako gledaš na to s ovim vremenskim odmakom?

To je bio album koji sam uradila u saradnji sa članovima grupe. To su bile njihove želje, s tim što sam ih ja na neki način kanalisala. Umesto da na naslovnici ploče bude svetac, uzela sam detalj ikone Svetog Nikole. Na unutrašnjem slajdu sam radila kolor s drvenim bojicama na crno-beloj fotografiji. Što se tiče toga da li je to bila potreba za iskazivanjem nacionalnog momenta, možda jeste, a možda i nije. U tom trenutku to nije bilo glavna priča. Muzika je bila glavna stvar, a nosač zvuka je bio posledica muzike.

Dosta si s njima putovala.  Kako je disao zajednički kulturni prostor i postoji li danas perspektiva za takvo nešto?

Bila sam s njima u Zagrebu u Kulušiću. U Zagrebu smo se osećali domaće i svi smo zajedno disali. U trenutku navjećeg uspona Idola bili smo u jednom malom mestu Banatski Brestovac i iz njega smo pravili reportaže o koncertu velikog benda.

Sada sam van događaja. Slučajno sam videla da dolazi Džiboni koji je velika zvezda, a ja ne znam ko je. To je stvar praćenja dešavanja, a ja sa 73 godine više nisam u tome. Ja sam jedna istorija koja se polako kasetira.

Važan segment izložbe su i fotografije nastale početkom devedesetih. Kako je bilo tada početi živjeti neku drugu zbilju?

Tada se osnovao nedeljnik Vreme, a ja sam postala urednica fotografije. Ja koja nisam imala veze s politikom i osim Miloševića i stare garde političara nisam znala nikoga, naučila sam gotovo predsednike mesnih zajednica. Vreme je imalo zdrav odnos prema svim tim zbivanjima u bivšoj Jugoslaviji i to me nekako održalo. Rok je tada zamro, a ja sam postala ozbiljna žena koja mora da vodi računa o tome šta se dešava u zemlji. Snimanje u toj deceniji je bilo snimanje ulice, dešavanja na ulici i bunta protiv rata.

Kako si se probijala kroz ulice?

Sreća je bila što sam naučila na gužvu na rok koncertim. Kada su bila razna zbivanja na ulici, znala sam gde da se postavim i kako da se laktom izborim za svoj prostor. Nisam imala ni jedan nezgodan momenat.

Da li si u tim godinama primjećivala da se svijest ljudi mijenja i da rokeri postaju nacionalisti, ili su to već ranije bili odvojeni svjetovi?

To je bilo mešano. Vlada Divljan koji je predstavnik te generacije je jedan period devedesetih proveo vani, a onda se vratio i počeo da sarađuje sa Maxom Juričićem iz Filma i raznim muzičarima diljem bivše države. Ko se nekad družio, družio se i posle. Ljudi koji su stabilni ne menjaju svoje mišljenje, niti mišljenje o drugim ljudima, ako su i ti isto tako stabilni; niti se povedu za nekom trenutnom ideološkom pričom.

Jedan dio izložbe su i portreti političkih ličnosti, među kojima su neki i presuđeni ratni zločinci.  Da li si nekada osjećala prezir prema tim ljudima, kako ih je bilo fotografisati?

Fotografi su kao i lekari. Da je neki od njih imao upalu slepog creva, lekar ne bi mogao da ga ne operiše. Moj zadatak je da dokumentujem razne struje volela ih ili ne volela i da iz toga izvučem ono što mislim da oni predstavljaju. Nikada ne treba raditi na fizičkim manama i podrugivat se, nego naći način da dobro uslikaš osobu koju radiš. Imala sam dovoljno godina i nisam mogla kao šiparica da se ljutim ovaj mi ne valja jer mi je pokvario život. Treba da shvatimo da nema navijanja. Postoji trenutak kada treba da glasaš i digneš glas kad misliš da nešto nije do kraja baš u redu. Niti oni vole sve što rade, niti mi volimo sve što neki koje mi volimo rade.

I rad Matrilinearno ogledalo je dio postavke.

Žarana Papić je kuma tom radu, ogledalu po ženskoj liniji. To je ogledalo moje prabake u kojem se ogledaju fotografije nje, moje bake, mame i mene, sa devojačkim prezimenima. Tu se menja transkripcija, pismo i sve. Vidi se promena našeg života, kulture i svega ostalog kroz vek i po. Ipak se najbrže menjala moda, ali menjala se i porodična i socijalna situacija, došla su preseljenja, udaje za ljude iz raznih krajeva, baka se udala za Rusa, mama za partizana, prabaka je bila najbogatija zato ima mali novčanik pokraj ogledala, jer svaka žena ima po neki predmet koji je vezan za nju. Baka, pošto je bila devojka u vreme Prvog svetskog rata ima imenik, jer su joj četiri verenika u vreme rata poginula dok se nije udala za dedu. To je mala priča velikog sveta na ovom prostoru.

Fotografija je medij koji nas i svijet oko nas čuva od zaborava. Šta si govorila studentima, kako da se odnose prema profesiji i šta je važno? Je li na ovim prostorima zaborav dominantan?

Danas svi mogu da budu fotografi jer više nije toliko skupo da se baviš fotografijom. Stvar je u glavi i obrazovanju. Studenti književnosti dobro znaju ko je koji pisac, ali studenti fotografije vrlo malo znaju istoriju fotografije i zato mi je bila jedna od želja da im prenesem iskustva raznih fotografa, iz raznih perioda, iz raznih žanrova u smislu dokumentarne i reporterske fotografije i tu sam ih usmeravala. Želela sam da ih obrazujem, a ne učim o svetlu i kompoziciji, tome ih instinkt, iskustvo i daljnja predavanja nauče.

Zaborav brzo dolazi. Nedavno sam pitala devojčicu od 18 godina da li zna ko je Slobodan Milošević. Ona se malo zamislila, pa pitala je li to neki glumac. Stvari se brzo zaboravljaju, pa imamo samo četnike, ustaše i balije kao simbole kada treba nekoga napaliti na nekoga, a ne pamtimo osnovne stvari šta nam se dešavalo u prošlosti.

Tiho teče Sutjeska rad iz 2003. godine je cjelina koja zatvara izložbu.

Sa Titom je otvaramo, a sa Sutjeskom zatvaramo. Još jedan rad sam mislila da uradim, da fotografišem sve parlamente naših bivših republika koji su parlamenti novih država, no to nisam uspela da ostavim produkcijski.

Sutjeska mi je bila priča o nečemu što čovek napravi, a čovek i uništi. To su devastirane freske Krste Hegedušića, velikog momenta naše istorije, a istovremeno i priroda u kojoj su se dešavale bitke, bombe i sve ostalo. Ja sam mislila da ono što čovek napravi može da se popravi, a priroda se sama obnavlja, međutim vremenom čovek svašta radi, pa se bojim da se ni priroda u perspektivi neće moći obnoviti lako.

• Fotografije Goranke Matić pogledajte na portalu pod sekcijom Video – Izložbe