Boban Stojanović jedna je od najautentičnijih osoba koje sam srela. Aktivista profila kakvom sam uvijek težila, postao mi je prijatelj nakon prvog susreta.
Godinama je vodio Beograd Pride, podnosio prijetnje, batine, ulazak na svaki način u lični prostor, išao diljem regije i prenosio svoje aktivističko znanje i iskustvo, vlastitim autoritetom i znanjem utičući na profiliranje brojnih aktivista i aktivistica diljem Balkana. 
Onda se umorio i otišao, napustivši vlastitu zemlju kao azilant. 
Danas je na drugom kontinentnu, i objavio je drugu knjigu, nakon autobiografske proze „Kao da je sve u redu“ priredio nam je nesvakidašnje čitalačko iskustvo zahvaljujući knjizi poezije „Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“ koju je objavilo Rende. 

Za portal ukontaktu uz razgovor o poeziji i aktivizmu, zahvaljujući Bobanu Stojanoviću otići ćemo u nesvakidašnji prostor spoznaje jednog čovjeka koji nije dozvolio da ga iskustvo determinište. I koji se uz sve druge biografske karakteristike može smatrati učiteljem životnih vještina. 

„Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“ jedan je od najboljih i najtačnijih naslova (odnosno onih koji odgovaraju sadržaju) koje sam u životu pročitala. Koliko je potrebno zrelosti, strpljenja, ličnog mira i odluke da se uopšte jedna ovakva knjiga napiše, a posebno da se ovako naslovi?

Lepo si to primetila. Pesme koje se nalaze u „Dnevnoj sobi“ rezultat su pomirenja sa brojnim traumama koje su odlučile da me sretnu sa mnom. Pre nekoliko godina, u jedno veoma stabilnom životnom trenutku, primetio sam da postoje metalni prostori koji vape za čišćenjem, sitnice koje, koliko god bile sentimentalne, traže da budu premeštene negde drugde. Tada sam počeo sa terapijom tokom koje sam otkrio da me proganjaju sekvence, volim da ih imenujem kao slike, a koje u meni aktiviraju dane i nedelje neprijatnih osećanja. Kada sam završio sa terapijom, stekao sam kapacitet da prepoznajem nasleđe trauma i čim se neka slika pojavi, ja o njoj napišem pesmu kojoj dopuštam ide u pravcu u kome želi bez ikakvog tereta da mora da bude lepa, dopadljiva, pitka, teška, bolna. Kroz pesme koje piše čovek od 45 godina, zapravo, govori onaj mali, još uvek živi ja. 

Prilikom odabira pesama za zbirku primetio sam da su prostori u koje su one smeštene veoma intimni, da je puno toga o čemu pišem nemir smešten među četiri zida stana, učionice, ordinacije, u prostorima u kome se neke reči nikada nisu izrečene. Dok sam pisao pesme dominiralo je osećanje da je nešto moglo da se desi, da se kaže, a nije. Dnevna soba predstavlja mesto na kome se ljudi sastaju, pričaju, jedu, gledaju filmove, vode ljubav, tuku se, plaču, ogovaraju, pišu ljubavna pisma, čuvaju decu. Zato celu zbirku smeštam u takav prostor, koji se, eto, nije desio.

U svakom manjku radost, kada ga neko znalački opiše, ima i dosta smijeha. I ja sam se povodom spominjanja tvog imena, u knjizi, dosta smijala. Ako krenemo od one latinske da je ime čovjek, šta misliš koliko bi te tek neslobode pratilo da je otac ispoštovao odluku kuma i da si se zvao Trailo, kako je Ciganović predlagao, a ne Slobodan, rođen na Dan slobode? 

Svoje ime ne bih menjao ni za šta na svetu. Savršeno se uklapa u koncept zbirke, ali i onoga što se dešavalo na ličnim i političkim ravnima. Od moje potrebe da budem slobodan u svakom značenju te reči, do gajenja kulta slobode nastalog na temeljima jugoslovenskog antifašizma, do otimanja slobode drugima i dopuštanja da nam drugi otmu slobodu zarad strasti nacionalizma, kapitalizma i drugih ideologija od devedesetih na ovamo. 

Bilo je momenata kada nisam svoje ime voleo, ponajviše zbog Miloševića. Ali, dao sam sebi za pravo da lepotu svog imena vratim, makar samom sebi. Na kraju, Slobodani su u Selenić, Aligrudić, Tišma, genijalni Šijan i prelepi Slobodan Beštić. Da je predlog mog kuma koji se zove Boro Međed, bio usvojen, sigurno bih prošao nekom drugom stazom pakla i ostrakizma, ali verujem da bi moje biće našlo neko kreativno rešenje za izlečenja kao i u ovom slučaju. 

Duboko sam uvjerena da naš aktivizam počinje skoro pa sa našim rođenjem. To moje vjerovanje dodatno potvrđuje činjenica da si se jedino ti htio fotografisati pored djevojčice Romkinje u razredu, pored koje je bilo planirano upražnjeno mjesto. 
Jasno je iz svega što znam o tebi i iz onoga što pišeš, da si oduvijek duboko osjećao nepravdu. Koliko je bilo teško živjeti sa tom spoznajom od najranije dobi?

Iako sam sebe imenovao kao aktivistu i ono što sam radio kao aktivizam, nikada se nisam identifikovao sa tim terminima u potpunosti. Čini mi se da u mom slučaju, ono što je prepoznato kao aktivizam, zapravo je rezultat neprestanog postavljanja pitanja zašto se dešavaju stvari za koje ne postoje opravdani razlozi. Poput primera koji si navela: Zašto niko ne želi da stane pored jedne devojčice. To što je  njena koža drugačijeg tena od moje i većine kože druge dece, ne čini je manje devojčicom, detetom, ljudskim bićem. Tu meni, sa sedam godina, nije bilo nikakve logike. Neka druga deca su mi se činila dosadnijom, manje lepom, negativnijom, zlobnijom od Slađane, a pored njih su druga deca utrkivala da stanu. Kada ne bih našao opravdanje takvom kolektivnom stavu, onda bih sebe stavljao u poziciju koja dokazuje da se ništa neće desiti ako se stvari postave drugačije. I, eto, stao sam pored Slađane, ništa se nije desilo, nije školu odnela poplava, nije se srušio krov, ništa se loše nije desilo. 

Ja sam posmatrač i jedan od onih koji vole da previše misle. To je ponekad opterećujuće, ali je često čini život lakšim. Plivanjem kroz vodu u kojoj se oseća otpor, dolazi do velikih uvida. Jednom kada se ti uvidi steknu, razumeš poredak stvari, kauzalnost odnosa i strategije ljudskog preživljavanja i tada sve postaje lakše. To je izvorište svake promene: lične, društvene, političke, socijalne, kulturne. 

Takođe, obojica mojih deda su bili komunisti, socijalisti koji su verovali u društveno dobro, jednakost među ljudima. Moji roditelji su bili sindikalni borci, čija je polazna tačka bila nepoverenje i verovanje u koruptivnost društva. Zato su zauvek ostali u polju besa i gneva, koji su im još više produbljivali probleme. Iako sam im zahvalan na nervu pravednosti koji su mi preneli, ne mogu da ne primetim da oni nisu imali ni ideal ni viziju. Nepravda je trauma koja mora da se otvori, a oni to nisu uradili. 

Neću stvarno da maltretiram naše buduće čitatelje_ice i da govorim o lirskom subjektu. Jasno je da je tvoja knjiga o tebi i tako ću i formulisati pitanja. Kako ti je bilo kada si kao bolešljivo dijete spoznao da se niko u okviru kliničke dijagnostike ne bavi tugom kao mogućim izvorom tjelesne boli?

Suština je činjenici da u centru bilo koje institucije nikada nije čovek. Bilo koja institucija, pa i zdravstvo, ne može da postoji bez strukture, birokratije, sve one zavise od novca i samim tim njihov opstanak suprotan je od onoga što bi se imenovalo kao orijentisanost prema čoveku. Tako me nikada nije iznenađivalo odsustvo bavljenja ljudskim emocijama. A, to je, nažalost, veoma važno u procesu svakog izlečenja, pojedinačnog i kolektivnog.

Pre nešto više od godinu dana upoznao sam lekara, naturopatu, počeo sa njim da radim i desile su velike promene u pogledu poboljšanja mog zdravlja. I dalje ne znam na koji način on mene leči, niti se time opteređujem, dok god se ja osećam bolje. No, puno toga je u njegovom pristupu zasnovano na slušanja o tome kako se osećam, kakve emocije prevladavaju u meni i čime su uzrokovane. Očigledno da takav pristup ima smisla. 

Najljepše što si naslijedio od oca, koji nije baš težio lijepom ponašanju, ono je na šta ponašanje ne može uticati, a to su fizičke osobine – tvoje prelijepe plave oči. Koje je napao karcinom kada si se konačno odmakao i fizički od svega što te je opterećivalo. Kako si prebrodio tu informaciju i spoznaju, koliko si imao snage za autoironiju jer je okolnost davala i previše povoda za nju? Kako preživjeti taj obim apsurda koji se čovjeku može dogoditi?

Velike je istina da je bolest blagoslov, da nam ona kaže da usporimo, da nešto ne radimo dobro za sebe i da je krajnje vreme da se okrenemo se sebi. Nakon što sam primio informaciju da bolujem od kancera, vrlo brzo sam primetio da ja to ne doživljavam na način na koji se od mene očekuje.

Sebi sam postavio za cilj da razumem šta ja to ne želim da vidim, pa mi se desio kancer oka. Nedugo pre dobijanja dijagnoze, pitao sam se šta je moj otac video poslednje pre izvršenja samoubistva. Sve sam to povezao i shvatio da je moje izlečenje, izlečenja bolova mojih roditelja, mojih baba i deda i ko zna kojih nagomilanih kolektivnih trauma. 

Imao sam dve operacije na oku i tokom njih sam bio najdisciplinovaniji pacijent ikada. Sve sam shvatio kao veliki performans. Bio sam Marina Abramović sam sebi. Ako treba da ležim i čekam sat vremena, uradiću to. Izvesno vreme sam vodio dnevnik i pisao pisma mom kanceru. Jednog dana sam mu se zahvalio i rekao da je vreme da ode i to je bilo to. Zahvalan sam životu na jednom takvom iskustvu.

Stvarno sam se trudio/da budem dobar/I da me mama vidi/Radio sam na radiju. Pišeš u jednoj od pjesama. Koliko nas umori pokušaj da budemo po mjeri onih koji zapravo nikada nisu znali šta je njihova mjera?

U životu sam se puno puta pomerao, a svako pomeranje je bilo bežanje od neostvarenih očekivanja. Na sreću, počeo sam da se umaram i pravim pauze tokom kojih sam mogao da tražim odgovor na pitanja od koga, zapravo, bežim. A, bežao sam od sebe, od toga da ja budem ja, da budem prisutan u svom životu, da osluškujem svoje srce, svoje telo, da pratim svoje potrebe i da iz te samorealizacije sebe predstavim drugima, a na njima je da li će me odabrati ili ne. To što sam se ja javno autovao kao gej, što govorim o svojim životnim iskustvima, to je samo ono što je moja površina. Svako od nas, pa i ja, mnogo je kompleksnije biće od liste identiteta koju možemo da napravimo i izneseno pred druge. Izuzetno sam se trudio da se dokažem svojim roditeljima, ljudima oko mene, ali ono što su oni videli bilo je nešto sasvim drugačije. Dok se god trudimo da se dopadnemo drugima, u stanju smo očaja i ljudi ne vide nas nego ono što smo mi u pokušaju da budemo. 

Iz jedne pjesme vidimo da je patrijarhat jedino namijenio ženi da bude sama sa sobom u bolničkim okolnostima, pred smrt.  Iste posljedice patrijarhata u našim zemljama reflektiraju se na LGBTI osobe, Rome i Romkinje i da ne nabrajam dalje. 
Imaš li neku spoznaju, iz nove životne perspektive, kako da se izborimo sa tim užasima?

Nigde nije jednostavno biti drugačiji od većine. Postoje samo društva koja se u manjoj ili većoj meri bave razlikama. U kolektivnim društvima, kao što je balkansko, mi se bavimo jedni drugima, a kulturološki okviri nam daju dovoljno vremena da se u tom bavljenju zanesemo i odemo predaleko. Na Zapadu nije ništa bolje, ne treba imati tu zabludu. Jedina je razlika što na Zapadu da bi se preživelo mora puno da se radi. Ovde se prava drugih poštuju jer se u suprotnom plaćaju kazne, a retko ko je spreman da plati kaznu zato što je nekoga na ulici nazvao pederom ili smrdljivim Ciganinom. Nažalost, mržnja postoji svuda, samo se iskazuje na drugačiji način. Recimo, meni je lepo kada vidim koliko ljudi iz različitih kultura živi u Kanadi, ali me ne čini potpuno srećnim to što smo prilično odvojeni jedni od drugih i što veće zajednice žive u određenim delovima gradova u nekoj vrsti slobodnog i dobrovoljnog geta. 

„Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“ svojevrsna je hronologija bola i razočarenja. Imaš li sa obiljem različitih vlastitih iskustava neki pokušaj savjeta kako da preživimo sa ogromnim bagažima tuge koje kroz život kotrljamo?

Ako je tuga teret, nešto što može da se prestavi kao neka kutija ili džak, nešto što je teško, što ne znamo gde da stavimo, što smatramo da nam ne treba, onda za to postoji rešenje Jedno je da se to đubre baci. Ali, teret tuge je najčešće sentimentalan i teško ga je u potpunosti odbaciti. Ako ništa, kad vučemo tu kutiju tuge, izgrebaćemo parket i da će nas linija na podu zauvek podsećati na tu tugu. 

No, ubeđen sam da velika većina ljudi ima kapacitet reciklaže sopstvene tuge. Lepo si primetila da je zbirka hronologija boli i razočaranja, ali istovremeno, ona je brojnim čitaocima postala mali svetionik nade jer su se u njoj prepoznali. To mi govori da ako se iskustvo bola kanališe, ono postaje lekovito i za nas same i za druge. 

Od kada je knjiga objavljena, ljudi mi neprestano šalju fotografije knjige na plaži, na planini, na novogodišnjoj jelci, pored mačaka, pored beba koje spavaju i to je to – neke se teške, očigledno ne samo moje traume i boli, transformišu na mnoštvo kreativnih načina. 

Ja sam najveće govno u familiji iako su mi sva braća četnici , jedan je od stihova koji bolno secira našu realnost i postratno naslijeđe. 
Ima li nade da nakon svih mirovnih konferencija i suočavanja sa prošlošću dođemo do nekih spoznaja koje će nas činiti boljim ljudima, koje će stvoriti preduslove da se desi neka nova naša Borka Pavićević?

Kada je Borka umrla napisao sam tekst koji nosi naslov Jedno beskrajno nedostajenje. Sada bih reč beskrajno napisao boldiranim slovima kako bih potvrdio nemogućnost pojavljivanja neke nove Borke. Naravno, Borka je ovde metafora ideje jednog društva. Ali, danas, kada je sve segmentiramo, projektno orijetisano, određeno ciljevima, rokovima, kada ne postoji jasna granica šta jeste, a šta je nije realnost ljudi, ne verujem da je moguće da se pojave ljudi koje će neka veća grupa ljudi slediti. 

Prostor bivše Jugoslavije je devastiran do te mere da se tamo može samo ići na gore, nikako na bolje. Mi smo pogubljeni u vremenu i prostoru, rasuti između želja i mogućnosti i što je veoma teško za reći, potpuno kolonizovani idejama kapitalizma, nažalost, na tlu koje nema dovoljno preduslova za njegov razvoj. 

Od puno imigranata, od kojih su dobar deo izbeglice, dakle oni koji se nisu odselili jer su želeli, već zato što su morali, čuo sam da im je navikavanje na stabilnost padalo teško. I meni je, da budem potpuno iskren. Čim se osetim malo ušuškano, ja se zabrinem zašto nemam velikih briga i onda počnem da ih kreiram. Mi smo svi izloženi međugeneracijskim traumama ponovnih ratova i bojim se, zaista se bojim, da ćemo zauvek ostati u tom modusu, makar to bio rat niskog intenziteta, oličen u podložnosti lošim vladaocima, porastu feminicida, mržnji prema manjima ili prema bilo čemu drugom za šta je mržnja neminovni preduslov.

Iako je povod našem intervjuu tvoja izvrsna knjiga, neodgovorno bi bilo prema našim čitateljima_icama ne spomenuti tvoj aktivistički angažman na Balkanu i azilantsko iskustvo. Je li vrijedilo i kako si sada?

Činjenica da sam morao da odem iz zemlje, da sam morao da prekinem da radim nešto što sam voleo, da ostavim porodicu, prijatelje, mali legat koji sam počeo da gradim, čini me da se osećam iscrpljeno i iskorišćeno. Mislim da su mojim radom i posledicama koje mi je on donosio, neki ljudi dobili mnogo više od mene samog. Za mnoge sam bio token, mnogo više nego osoba vredna poštovanja. Ponekad, kopajući po memoriji, ne znam da li mi je bilo gore sa navijačima na ulici koji su tukli, predstavnicima međunarodne zajednice koji su me tapšali po slomljenom ramenu govoreći kako sam hrabar, sa predstavnicima nevladinog ili vladinog sektora. 

Poslednjih dvadeset godina mog života u Srbiji bio sam društveno izuzetno angažovan i iskonski sam verovao u mogućnost da ja, pojedinac, mogu da promenim svet. Iako sam se zalagao za različite stvari, najviše sam prepoznat po bavljenju LGBT aktivizmom. Znam da sam na tom polju napravio određene promene, da sam, ako ništa drugo, očistio jednu malu sobu u koju mogu da uđu neke mlađe generacije i srede je onako kako se njima dopada. 

Svake večeri pred spavanje, sumiram dan i osećam se zadovoljno. Svakog jutra sam zahvalan životu na novom jutru i sve me ti čini da se osećam srećnim. Da nije bilo onoga što se desilo pre toga, ne bih imao kapacitet da prepoznam sve to, tako da je vredelo.