„Uvek se setim kako je Borka Pavićević govorila: Pa nije vam to ulica, bulevar, pa da možete preimenovati genocid. Zaista su ti ljudi nedostojni, cenkaju se. A neprestano govore – okrenimo novi list prema budućnosti. Čekajte, kojoj budućnosti? Leševa, mrtvih, ubijenih, budućnosti ratnih profitera?“, kaže Staša Zajović, jedna od osnivačica Žena u crnom koje su na ulicama Beograda već 30 godina suprotstavljajući se svemu što ne možemo označiti feminizmom, antimilitarizmom i antifašizmom.

O tri decenije borbe, konformizmu koji nas okružuje, crnini koja uznemirava, fašizmu koji se ne treba imenovati desnicom, muralima ratnih zločinaca koje ne bi uklanjala kako bismo znali gdje živimo i o tome kako se povjerenje ne može vrednovati projektnim kriterijima – govorila je u intervjuu za naš portal.

Razgovarala: Nikolina Todorović

Povod za ovaj razgovor jeste trideset godina otpora i dostojanstvene borbe ženske mirovne grupe feminističke i antimilitarističke orijentacije Žene u crnom, koja je 9. oktobra 1991. godine prvi put izašla na ulice Beograda. Vi ste jedna od njenih osnivačica i aktivnih članica. Dakle, tri decenije neposluha – patrijarhatu, politikama i režimima koji vode ratove, umanjuju zločine, veličaju presuđene ratne zločince, relativiziraju, politiziraju i iskrivljuju historijske činjenice, tri decenije otpora nacionalizmu, nasilju, ali i homofobiji i svakoj drugoj vrsti nejednakosti i marginalizacije na rodnoj, seksualnoj, rasnoj, klasnoj ili etničkoj osnovi. Trideset godina dosljednosti, nepotkupljivosti, srčanosti i neustrašivosti, čemu svjedoči i oko 2500 uličnih akcija koje ste do sada organizirale. No, uprkos svemu, čini se da najkrupniji i najteži izazovi upravo slijede i dešavaju se sada, sa aktualnim političkim režimima u Srbiji i cijelom regionu. Imate li i Vi takav osjećaj?

Mislim da se ne može uporediti. Ipak je oružani sukob nešto najstrašnije. Ali ipak, u pravu ste, možemo da govorimo o nastavku rata drugačijim sredstvima. A to je posledica činjenice da u Srbiji nijedan mehanizam tranzicione pravde, ni na nivou društva niti države, nije ispunjen. Sa druge srane, nisu regulisani sudovi i suđenja na nacionalnom nivou. To dovodi do krajnje brutalnog i okrutnog ponižavanja žrtava, ruganja pravdi… Mi smo provele hiljadu dana na suđenjima i znamo koliko je to bilo značajno porodicama žrtava. Ali neki procesi traju deset godina, i onda ih apelacioni sudovi vraćaju, maltretirajući i ponižavajući žrtve i rugajući im se. Tu je, između ostalog, problem što je međunarodna zajednica dozvolila da ti etno lideri, ratni profiteri, preuzmu pravdu u svoje ruke i da sebi daju zadatak misiju pomirenja. Nemaju oni šta da vode misiju pomirenja, nego da se prvenstveno bave individualnom, ličnom odgovornošću. Drugo, preko tih suđenja srbijanska javnost nikad ništa nije saznala. Niti ju je zanimalo niti je znala šta se dešavalo. Moram reći da je porazno to što je Srbija jedina država u regionu koja nije priznala zločin silovanja. A znamo da su silovali po Bosni i po Hrvatskoj muškarci srpskog imena. Mi smo se povodom toga neprestano oglašavale, nadajući se da će da pokriju reparacije za sve te žene koje su žrtve ratnog zločina silovanja.

Ne može se gledati prema budućnosti ako nema zajedničkog stajališta o prošlosti. A nikada nijedan predstavnik države Srbije, ali nikada, nikada, nikada, nije izgovorio reč genocid kada govori o Srebrenici.

Uvek se setim kako je Borka Pavićević govorila: Pa nije vam to ulica, bulevar, pa da možete preimenovati genocid. Zaista su ti ljudi nedostojni, cenkaju se. A neprestano govore – okrenimo novi list prema budućnosti. Čekajte, kojoj budućnosti? Leševa, mrtvih, ubijenih, budućnosti ratnih profitera?

Zato su ovi i ovakvi došli na vlast. Ratni zlikovci. Zato možemo govoriti, i nakon trideset godina, o nastavku rata. Nas ovo ništa nije iznenadilo, nas koje smo u ovome trideset godina, samo smo očajne.

Ne mogu odoljeti a da u ovaj razgovor ne unesem nešto od svog intimnog odnosa prema Ženama u crnom. Naime, pripadam onoj generaciji koja je još od najranijeg djetinjstva, od osnovne škole, svakog 11. jula, možda najbolnijeg datuma za moju državu, na televiziji gledala i slušala o Ženama u crnom. Žene obučene u crno, u Beogradu, izlaskom na ulicu obilježavaju godišnjice genocida u Srebrenici. To je nešto što sam još kao djevojčica gledala i osluškivala sa velikim interesovanjem koje nisam sebi znala objasniti. Ali sam osjetila da je jako važno. Osjećala sam da je to izuzetak, grupa ljudi koja izlazi na ulicu da bi poručila: Ne u naše ime… To što niste dozvolili da se govori u vaše ime, što ste bili neposlušni, to što za vas nema tuđih kada je o žrtvama riječ, sigurno vas je dovelo u tešku i nezahvalnu poziciju, ali istovremeno sugerisalo da ste na pravoj strani – društvenoj, povijesnoj i moralnoj?

Meni je u mom radu prva instanca bila i ostala – obraćanje žrtvama. Onda društvo, pa onda država, u koju ne verujem. Ove fine demokrate nama često kažu – Jao, pa vi ćete nama da osvetlate obraz. Ma neću ja vama nikakav obraz osvetlati niti me zanima vaš obraz. Obraćam vam se kao ljudskim bićima. Razgovarajmo o tome šta se desilo u Srebrenici, u Vukovaru… A ne mogu oni, znate, kažu – uznemirava ih. Da, verujem, uznemirava ih činjenica da nikada nisu jedni drugima pogledali u oči i rekli – nevini ljudi su ubijeni. Jeste li ikada pogledali u oči jedne majke Srebrenice, žene Vukovara? Pogledajte.

Ljudi su ubijeni, hoću to svima da kažem! Ne samo jednog dana, nego svih ovih trideset godina. Setite se samo pesnikinje Desanke Maksimović kada peva – Žao mi je čoveka, žao mi je čoveka, žao mi je čoveka… Ne morate ništa drugo da kažete.

Mi jesmo beogradski trg kontaminirale drugošću. Nepodobnima. Suvišnima. Onima koje nećete da vidite. Ali ne zato što mi imamo ikakvu primisao da čistimo srpski, crnogorski ili bilo čiji drugi obraz. Ne. Nego zato što je to univerzalna ljudska preferencija.

Mi smo prestupnice. Naša pojava na trgu ih uznemirava. Jer proganja ih demon drugosti. Odsustvo drugosti. Znaju oni dobro šta je to. To njih nemoguće iritira, to što mi trg nacionalne mitomanije ispunjavamo nedostojnim žrtvama žaljenja. A to su žrtve drugog imena.

Veliki problem koji neprestano prati organizaciju Žene u crnom, problem o kojem se ne smije šutjeti, koji se ne smije normalizovati, jeste verbalno i fizičko nasilje nad aktivisticama i aktivistima ove organizacije. Potresno je da ovakva verbalna i fizička nasilja prolaze nekažnjeno. Koliko je teško Ženama u crnom boriti se sa sistematskom praksom nekažnjavanja nasilja i potpunog ignorisanja od strane nadležnih institucija i pojedinaca/ki u Srbiji?

Mi imamo mnogo napada. Tri u poslednje vreme. A za trideset godina ne znam koliko smo ih imale. Kada je reč o poslednjim napadima, od nas su krenuli, to jest, prvo je nama napisano Ratko Mladić. Javnost apsolutno nije reagovala ni za mnogo teže napade nacifašističkih grupacija. Sve je to jedan volumen, jedna skupina, to su eskadrone smrti, to su plaćenici, državni službenici. Meni se čini da se, u nekom trenutku, takmiče ko će više da doprinese u svom kreativnozločinačkom izumu. Ali to je to. To su ljudi sa platnog spiska.

Potpuno odsustvo interesovanja, tako je, dobro ste to primetili. Mene je ipak najviše naljutilo to što su neki mediji, nazovinezavisni, govorili – Jao, desničari napali Žene u crnom. Mi im lepo kažemo – sramotni vi, koji desničari, to su nacisti! Ovo su paravojne organizacije, eskadroni. Kako ih možete nazvati desničari, pa među desničarima ima ljudi sa kojima može da se razgovara.

Kao da ništa nikada nije bilo. Nikada nije podignuta nijedna optužnica. I onda na sve to, još i taj konformizam takozvanih pristojnih ljudi koji na ovakve situacije kažu: Evo ga još jedan napad na Žene u crnom, pa to je strašno… Znate, kad počnu da uzvikuju strašno strašno strašno. Da se snebivaju. A to je zapravo isto kao kad muž tuče ženu stotinu puta, a iz policije joj kažu, javite se kad se nešto desi, tad možemo reagovati. I desi se. Muž ubije ženu. Eto tako. Imamo tri decenije iskustva sa tim.

Od početka razgovora mi se čini da Vas posebno ljute i vrijeđaju licemjerje, dvostruki standardi, tobožnja podrška koja ne dolazi iz iskrenih namjera, malograđanstvo koje se, kako kažete, prenemaže kao da se sve ovo što se dešava Ženama u crnom ne tiče direktno i njih, odnosno svih nas?

Da, svih nas se tiče. Prvenstveno, nasilje nije samo naš problem. Ali ne mogu ljudi, izgleda, iz svog konformizma shvatiti da ukoliko se nasilje normalizuje, onda je to svačiji problem. Danas možda jesu došli po nas, ali sutra će krenuti dalje…

Jeste, ljuti me lažno presamićivanje. A ljuti me posebno pseudointelektualna skupina i kulturne institucije sabrane u patrone koje su učinile genocid i sve druge zločine mogućim. Postoji cela mreža tih ljudi, i eno ih, svi su čuveni, svi su čisti, svi dubokih džepova. Samo konformistički. Taj konformizam te pseudointelektualne sfere, korpusa, koji se samo presamićuju – od njih mi je pukao film. Jer genocidna kultura, moralni obrasci, kulturni patroni, to nije pitanje samo jednog režima, to je pitanje kulturnih uposlenika. Koliko je u Srbiji takvih alternativnih prostora koji prikazuju patnje iz Perua, iz Papue, a nikad se nisu usudili da prikažu patnje o Srebrenici. A je li? A lepo je o nekim dalekim patnjama pričati. Sramotno!

To je žmira. Licemerna malograđanska palanačka provincijalna kultura koja ne može da iskorači da kaže – ljudi su ubijeni.

Znate kako nam kažu iz tih kulturnih institucija – Šta opet Žene u crnom traže? Pa zar nije dovoljno, pa zar se nismo već pokazali. Lažno malograđansko presamićivanje.

Oni misle da je polis/grad njihov. Za mene ovo nije grad. Ovaj grad je izgubio karakter polisa. Jer polis znači odnos prema drugima. Prema drugošću.

Kakvo je to lice Srbije u ovome trenutku? U trenutku u kojem se veličaju ratni zločinci i brane se njihovi murali kao svetinje, normaliziraju se stravični zločini, javni mediji postaju politički aparati za poticanje mržnje, nasiljem se uzvraća neistomišljenicima/ama, a odnosa i empatije prema drugosti, kako kažete, gotovo da i nema?

To su sve alatke nacionalizma. A dok oni mašu svojim beogradima na vodi, šoping centrima, narod je izluđen, hipnotisan, osiromašen. Ja sam terenska aktivistica, i ja to jako dobro znam.

Što se tiče murala – ne bih ga dirala. Jer to je znak prepoznavanja ove zemlje. Sa jedne strane, to je ona priča – Car je go! Hoćemo li da ga krijemo? Aha. Je li? Baš da ga krijemo? A čekajte, ja neću da ga krijem! Ja nemam nikakav nacionalni obraz da krijem bilo kakav zločin. Ja nemam lojalnost rodu, naciji, otadžbini. Pa eto, ko je lojalan tome, ko čuva srpski ili crnogorski ili koji već obraz, neka to radi. To je za mene, kao feministkinju, jedna velika zamka. Da li ćemo mi da čistimo do kraja sveta i veka murale, ili da ih pustimo, neka, neka, neka ih posvuda… Što kaže moj drug, i na zastavu Srbije ako treba. Da, to je znak prepoznavanja ove zemlje. Jeste li ponosni?

Ja ono najprljavije iznosim otkako radim ovo što radim. I mnogo prije. Neka se stvari ogole do kraja. Nema iluzije. Sad bi mi rekli – Nemojte da preterujete. Pa vi baš uvek morate da preterujete, Staša? Žene u crnom stalno preteruju. Jer mi i jesmo to – preokrećemo, subvertiramo. Transgresiramo.

Žene u crnom su organizacija koja od samih svojih početaka uključuje i muškarce. I to je jedna vrsta subverzije? I vaša crnina je subverzija, je li tako? Ono što mi se čini kao ključna odrednica Žena u crnom jeste antimilitarizam kao stanovište od kojega sve vaše matrice započinju?

Da, mi smo antimilitaristi i antimilitaristkinje pre svega! Ja strašno mrzim vojske. To je verovatno posledica toga što dolazim iz partizanske, antifašističke porodice, i svi smo se gnušali militarizma. Moja porodica je uvek bila i ostala – obični ljudi, proleteri.

Imamo muškarce od samih početaka. Nama su saveznici bili svi oni muškarci koji su iz različitih razloga odbijali da idu u rat. Postajali dezerteri. Pratile smo pobune majki. Povezivale se sa njima. Tražile su da se njihovi sinovi vrate sa odsluženja ili da ne idu ni u kakvu vojsku. Bile smo tu za njih. U našem arhivu su ostale fantastične i potresne izjave tih majki koje kažu nismo mi topovsko meso za generale i buduće ratne profitere. Među nama su od samih početaka i gej antimilitaristi. Uvek se nasmejem kada se setim jednog gej antimilitariste kojeg su isključili iz vojske jer je nesposoban. Jeste, ja sam nesposoban da ubijam ljude. – odgovorio im je. A oni njemu: Smesta ste oslobođeni vojske! Vama je libido poremećen. – Jeste poremećen. Ne mogu da ubijam ljude. – ponovio im je.

Ja mnogo mislim o tim stvarima. O tome kako rat pogađa i žene i muškarce. Mislim o posledicama prisilne mobilizacije. Jako puno smo na tome radile. Jer, znate, ovi režimi nisu zločinački samo prema drugima, nego i prema svom narodu. Prema suvišnima.

Sa druge strane, ne biste verovali koliko naša crnina uznemirava i zbunjuje ove pseudointelektualce i konformiste o kojima smo govorili. Staša, pa vi opet u crnom? Pa što stalno u crnom?, presamićuju se dok me gledaju. Ja im u šali kažem, pa ja sam darkerka. Opet ću da citiram Borku Pavićević kada kaže – Ni slučajno crnu boju ne nosite, ni crn konac u iglu ne udevajte, jer ćete odmah sve uznemiriti. Kad im se približim u crnom, njima nije ugodno, prestraše se, a znate zašto? Pa to im se malo Srebrenica približila.

Uostalom, ja crninu nosim i u Srebrenici. Ne pada mi na pamet da nosim nijednu drugu boju jer znam da me prihvataju takvu kakva jesam.

Mnogo je aktivnosti na kojima radite, a koje se tiču ne samo ekonomskih i socijalnih osnaživanja, te društvene ravnopravnosti, nego i kulturnog i obrazovnog aspekta, osnaživanja žena. Svi ti segmenti, na koncu, i jesu važni kako bi se promijenila društvena svijest, vrijednosne norme, i kako bi se doprinijelo mirnoj i sigurnijoj budućnosti. Nakon trideset godina, nastavljate li dalje prema uzoru koji ste same sebi izgradile i stvorile – pravedno, borbeno, solidarno i uvijek neposlušno?

Istina je da započinjemo, radimo i vodimo mnogo projekata i priča koje se ne mogu isticati kao projektni bodovi. A znate zbog čega? Jer nije sve projektno. To je nevidljivo. Mi idemo svuda. Obilazimo. To se ne piše. Jer postoje veze koje su se napravile, a koje nemaju veze sa donatorima. Pravilo je da donatori stalno misle da je sve u tome da kažeš i dokažeš kakav si rezultat postigao. Ali, ja vas pitam, kako mogu da pretvorim u rezultat poverenje koje sam stekla? Koje su ljudi stekli prema nama. Patnje su dobre za projekte. Najvažnije je da se ne osnaže žrtve. Zato su feministi/ice, aktivisti/ice, ljudi koji pomažu migrantima sila koja je spašavala i koja će spasiti Europu.

A što se mene tiče, moja Europa su moji pokreti.