Aida Ćorović

Vreme je da kapitalizujemo dostojanstvo

Mislim da je najbolju definiciju onoga što nam se dešava, a vezano za celokupnu klimu u društvu, osobito kada je nasilje prema ženama u pitanju, dala Adrijana Zaharijević koja je na sledeći način opisala 2021. godinu: „Cela godina (je) stala u razmak između #nisisama i #nisamprijavila“.

Zlo se vratilo, sada je to sasvim jasno, tamo odakle je krenulo pre više od 30 godina i rešeno je da posao obavi do kraja. Ono što je sejano krajem 80-ih i početkom 90-ih sada je sazrelo i u punom kapacitetu daje svoje gorke plodove. Ratovi i krvavo komadanje bivše zajedničke domovine, za čije smo postojanje kao društvo u velikoj meri odgovorni (a neki i krivi, jer su pljačkali, ubijali ili davali naredbe da se zločini vrše), sada su nam se vratili u vidu ohlokratije i kleptokratije najgoreg oblika. Srpsko društvo je potonulo u korupciju i kriminal, u otimačinu na svim nivoima, ali, pre svega, potonuli smo u nasilje koje je postalo naša svakodnevica i koje se golim okom vidi u svakom segmentu naših života. Referišući se na Adrijanin komentar, za mene i mnoge od mojih prijateljica i saborkinja, ovo sveukupno pojedinačno i društveno nasilje, posebno je isplivalo u dugo godina prećutkivanoj i bolnoj temi seksualnog nasilja nad devojkama i ženama.

Grudvu koja je silovito počela da se kotrlja, najpre je bacila službenica opštinske uprave Brus Marija Lukić, optuživši svog šefa, predsednika opštine Milutina Jeličića Jutku, za seksualno napastvovanje. Uzaludno pokušavajući da se sakrije pod skute vladajuće stranke i infrastrukture lokalne moći, okrivljenik je dospeo u zatvor. Bila je to prva osuđujuća presuda za seksualno uznemiravanje zloupotrebom položaja, zbog čega i predstavlja ključnu prekretnicu u procesu čijem početku svedočimo. Pravu lavinu, potom, pokrenula je mlada beogradska glumica Milena Radulović optužbama da je sa još nekoliko polaznica škole glume, bila žrtva seksualnih poriva i autoriteta moći vlasnika glumačke škole Miroslava Mike Aleksića. Mileninom svedočenju se pridružila i njena prijateljica i koleginica, glumica Iva Ilinčić. Taj je slučaj u međuvremenu pravno osnažen dodatnim svedočenjima, pa se Aleksić terete za osam silovanja i sedam krivičnih dela nedozvoljene polne radnje u periodu od 2008. do 2020. godine. Izlazak u javnost i spremnost da se suoče sa očekivanim odijumom šire javnosti, bio je razlog da se oglasi veliki broj aktivistkinja, te se pokreće kampanja #nisisama.

Nakon Milene i Ive, glumica Danijela Štajnfeld optužila je svog starijeg kolegu Branislava Lečića za silovanje koje se dogodilo pre devet godina. Podsećam da je već ranije izlazila u javnost i ukazivala da je jedan kolega seksualno napastvovao. Lečić je ove tvrdnje negirao i tražio poligraf, a potom je krivična prijava odbačena. Zanimljivo je da sve ovo korespondira sa naizgled ničim izazvanim gostovanjima Branislava Lečića po televizijama pod kontrolnom trenutnih vlasti, tokom kojih on otvoreno agituje protiv opozicije i svih onih koji se zalažu za demokratizaciju Srbije. Potaknute javim optužbama svojih koleginica, studentkinje FDU pokreću platformu na koju su pristigla svedočenja o seksualnom uznemiravanju koje su počinili profesori. Od 12 studentkinja koje su prijavile nasilje, njih pet je za seksualno uznemiravanje prijavilo Nenada Prokića, redovnog profesora ovog fakulteta i bivšeg narodnog poslanika.

Ubrzo nakon ovih dešavanja, šira javnost Srbije šokirana je optužbama za podvođenje protiv Dragana Markovića Palme, dugogodišnjeg gradonačelnika Jagodine, predsednika Jedinstvene Srbije i narodnog poslanika. Potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić predočila je snimak na kojem bivši zaposleni hotela pored Jagodine, svedoči šta se dešavalo na „bunga“ žurkama koje je organizovao gradonačelnik, tvrdeći da su na njih dovođene maloletne devojčice i žene čije su „usluge“ nuđene zvanicama, među kojima je i nekolicina aktuelnih političara. I dok Marković tvrdi da je sve „najgnusnija laž“ izmišljena „u političke svrhe“, sve su glasniji oni koji „Slučaj Palma“ kvalifikuju kao slučaj pedofilije, a brojne predstavnice organizacija civilnog društva stavljaju mu na teret trgovinu ljudima.

Javnost se još nije oporavila od ovakvih vesti i slučajeva koje sam nabrojala, kada je polovinom godine Srbiju šokiralo saznanje o novom slučaju masovnog i sistemskog seksualnog zlostavljanja, koje se godinama dešavalo u Istraživačkoj stanici Petnica. Ono što povezuje ovaj slučaj sa slučajem Aleksić, jeste seksualno nasilje koje su maloletne ili tek punoletne devojčice preživele u ovoj uglednoj naučnoj instituciji. One pripadaju različitim generacijama polaznica Petnice, a sve kao svog zlostavljača navode istog čoveka. Nasilje koje opisuju događalo se svakoj od njih po dva obrasca: nasilnik je zloupotrebljavao svoj autoritet ili ih je primoravao i ucenjivao.

Neke su odmah prijavile šta im se desilo upravi Istraživačke stanice, neke nekoliko godina kasnije, a neke početkom ove godine. Mnoge nisu nikada, poučene iskustvom onih koje jesu, a koje su danas dodatno traumirane nedovoljno snažnom i veoma kasnom reakcijom uprave. Želele su da sve prijave policiji ove godine, ali su nakon konsultacija shvatile da nisu spremne za veoma mučan proces koji bi usledio (retraumatizacija, otkrivanje identiteta, zastarelost).

Poslednji u nizu slučajeva je kampanja #nisamprijavila, koju je pokrenula Dejana Deksi Stošić, mlada aktivistkinja iz Vranja. Za samo dva dana, društvene mreže su, bukvalno, eksplodirale. Oko 20.000 potresnih i strašnih svedočenja žena se našlo pred očima javnosti. Dejana je pokrenula ovaj hešteg nakon objave politikološkinje Nine Stojković o stradanju i torturi kroz koju je prošla njena sestra, od svog partnera, inače poznatog muzičara.

Sve ove slučajeve prati zanimljiv paradoks da javnost u Srbiji, skoro nepomirljivo podeljena, u ovim aferama iskazuje posebno visok stepen isključivosti i ostrašćenosti. Dok jedni iz petnih žila brane političare, umetnike i druge označene kao nasilnike, tvrdeći da su njihova seksualna nasilništva izmišljena, s druge strane stiže podrška otvaranju decenijama prećutkivanih tema, podsticaj i ohrabrivanje žrtava i svedoka da bez straha (pro)govore.

Stručnjaci, ali i oni koji se na različite načine bave ovom tematikom ukazuju na okolnosti koje su iznedrile poplavu ovakvog i ovolikog nasilja prema ženama tvrdeći da se nasilje uvek dešava iz osećaja moći. U periodu koji traje više od tri decenije, intenzivna je i vidljiva restauracija nacionalizma. Ona je direktna, vidljiva je u javnom prostoru, u politici i među predstavnicima vršilaca najznačajnijih funkcija u državi, vidljiva je u medijima, vidljiva u obrazovnom sistemu, posebno u okviru verske nastave i društvenih predmeta. Uporedo s tim ide i jačanje paternalizma i patrijarhata, a intenzivno se radi na promociji tzv. porodičnih vrednosti, koje treba da budu ‘iznad svega’. U takvom vrednosnom sistemu, u kome je dominantan imperative zaštite patrijarhalnih vrednosti i patrijarhalne porodice, žena gubi sva prava i de facto prestaje da postoji kao ličnost. Njoj se dodeljuje vekovna uloga čuvarke ognjišta i one koja rađa decu, posebno sinove koji jednog dana treba da se bore za svoju zemlju. Poslednju deceniju, od kako su presvučeni radikali zajedno sa socijalistima opet na vlasti, dominatan je narativ da su muškarci zaštitnici: „Njeno je da rađa, njegovo da brani i štiti otadžbinu“. U takvom okruženju, većina muškaraca bez razmišljanja prihvata ovakve modele ponašanja. Retradicionalizaciju prihvataju kao dobrodošlu i za mnoge svoje životne neuspehe i frustracije. Sada bez problema mogu da krive žene i da im se svete za nepostojeće grehe. Takođe, česta je pojava da se seksualno nasilje prebacuju na polje ženske odgovornosti, a ženama se spočitava da su one odgovorne zato što su napastvovane jer su „nosile kratku suknju“, „išle su mračnom ulicom“, a sve češće se čuje i „argument da tako žele da privuku pažnju.“

Zanimljivo je da svedočimo i jednoj vrsti šizofrenije koja se dešava u našem društvu, a ta se rascepljenost odnosi na odnos žena prema temi seksualnog nasilja. Ta tema nedvosmisleno ukazuje na nedostatak solidarnosti među samim ženama, kao i strah da se jedan broj žena suoči sa ovako bolnom i traumatičnom temom. Sve statistike pokazuju da se veliki broj žena školuje, te da je sve više je onih koji imaju diplome fakulteta, mastera i doktorata. Srbija, takođe, spada u red zemalja koje imaju gotovo 40% žena u Parlamentu, imamo premijerku, imamo nekoliko ministrarki i žena na vrlo važnim javnim funkcijama. Na žalost, ovo samo pokazuje da obrazovanje nije dovoljno da bi se razumele i percipirale teme poput ove, a istovremeno, sama činjenica da si žena, ne garantuje da ćeš razumeti važne političke i društvene procese koji treba da omoguće punu ravnorpavnost oba pola. Na kraju, situacija u Srbiji pokazuje da se većina žena u svojim strankama (i ne samo u stranci na vlasti koja je desničarska) ne zalaže za rodno zasnovana pitanja, već su tu zbog lične koristi i kao takve, uvek su poslušnice svojim muškim liderima. Imajući sve to na umu, ne čude odijum i pizma koja upravo od jednog broja žena, stiže na račun onih žena koje su se osmelile da prijave seksualno zlostavljanje.

Živeći u društvu koje slavi nasilje na svim nivoima i u svim segmentima naših života, hrabri iskoraci pojedinih žena istinski se mogu smatrati prekretnicama koje menjaju opšteprihvaćene paradigme u našem društvu. Koliko je „nužna promena svesti ka razumevanju rasprostranjenosti i posledica nasilja prema ženama“, upravo je pokazala kampanja #NisamPrijavila, a kako je dalje navedeno u saopštenju Autonomnog ženskog centra, „Neke žene i devojke rekle su da nisu osećale poverenje da ispričaju svoje priče ni roditeljima i užoj porodici, bez obzira na to da li im se desilo kada su bile maloletne ili odrasle žene. Nekima koje su preživele „samo” seksualno uznemiravanje ili psihološko nasilje bilo je potrebno vreme da i same razumeju da to jeste nasilje, ali ni tada se nikome nisu obraćale jer su znale da će naići na nerazumevanje i umanjivanje njihove traume.“ Žene koje su progovorile o nasilju „nisu naišle na podršku i zaštitu“ koje su zakonom propisane, ni od policije, centara za socijalni rad, medicinskih ustanova, tužilaštva, sudova. Ocenjeno je da su pojedine žrtve „ćutale iz straha za svoj život znajući da je nasilnik ili sam na poziciji moći ili da ima veze sa onima koji jesu“, a da su prijave nasilja izostale „jer nisu imale poverenja“ u institucije.

Što se mene tiče, nedvosmisleno i bezrezervno pozivam sve nas da pokažemo solidarnost sa svim ženama koje su ove godine javno progovorile o iskustvima nasilja koje su preživele i samo mogu da se saglasim da će ova godina „ostati upamćena kao godina početka kraja ućutkivanja žena“. Duboko verujem da je godina koja je pred nama, godina raspleta i godina u kojoj će žene Srbije pokazati rešenost da menjaju naše društvo. Ovo je godina u kojoj ćemo delati i kreirati drugačije društveno okruženje. Ja već u ovom trenutku znam nekoliko aktivnosti ženskih organizacija i mreža kojima će ova tema biti ključna. I sama učestvujem u kreiranju kampanje protiv seksualnog nasilja prema ženama, sa grupom „Glasnice“ ali o tome će javnost više biti upoznata u danima i mesecima koji nam predstoje. Iskreno verujem da su žene te koje će zauvek promeniti lice Srbije i da su te promene već počele, te da je proces koji je pokrenut tokom prošle godine, irevirzibilan i da više nikada naše društvo neće biti u situaciji da toleriše ovu vrstu nasilja, bilo ko da ga sprovodi. I pošto sam tekst započela sa Adrijaninim citatom, završiću, takođe, sa njenim rečima: „Neka nam je 2022. godina raspleta, godina u kojoj se nećemo nadati, nego ćemo politički delati. Ne samo za našu decu, nego i za nas same, i zbog naših baba, sećajući se krvi, znoja i suza zbog svega što su napravile i svega što su gubile. Bes imamo, na njemu svi kapitalizuju svoje male sabornosti, vreme je da neko kapitalizuje i dostojanstvo.“

Aida Ćorović (Novi Pazar, 1961) je dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava, novinarka i političarka. Dvadesetak godina, do 2013. godine, vodila je nevladinu organizaciju „Urban In“ u Novom Pazaru. Jedna je od osnivačica ove organizacije. Aida živi i radi u Beogradu.

Related Posts

Soul Train

Tokom pet dana reperi Frenkie i Kontra, DJ Soul i muzički producent Billain proputovali su više od 500 kilometara posjetivši Tuzlu, Banja Luku, Zenicu, Sarajevo, Konjic i Mostar, susrećući se pritom sa muzičarima iz BiH. U pokretnom studiju bilježili su zvuk i stvarali nove pjesme.  Gledaj na https://www.youtube.com/watch?v=QgOFYE6LSk8 Ekipa Reditelj: Nermin Hamzagić Scenarij: Nermin Hamzagić Direktor fotografije: Amel Đikoli Scenografija/Kostim: Emina […]

Pod lupom: kosovske teatarske umjetnice sve su zapaženije

Na Međunarodnom festivalu književnosti Polip, održanom u maju ove godine u Prištini, povela se diskusija na temu “Ko priča priče i ko dijeli priče?”. Tokom ove diskusije, kosovska pjesnikinja Mirishahe Syla spomenula je knjigu autorice Caroline Criado-Perez pod nazivom Nevidljive žene, a koja govori o tome kako je muški predznak i dalje ona zadana vrijednost u mnogim[…]